Holivud je ludeo za princezom od Jugoslavije, ona sve ostavila zbog Srbije: Momo Kapor je detaljno opisao kako je sa Jelisavetom Karađorđević vodio ljubav

Stanovnici Beograda ovih dana mogu sresti princezu Jelisavetu Karađorđević kako pazari na pijaci kao i svaka druga žena. Osim što ona nije svaka druga žena, ona je Princeza Jelisaveta od Jugoslavije, ćerka kneza Pavla, jugoslovenskog regenta obrazovanog u Oksfordu, i princeze Olge, ćerke grčkog i danskog princa Nikole i vojvotkinje Jelene Vladimirovne Romanove.

Ona danas nije u zvaničnom braku, ali već više od 30 godina živi sa partnerom Draganom, bivšim operskim pevačem. Iako nisu formalno venčani, princeza ga smatra svojim suprugom i ističe da upravo zbog toga što nisu u braku među njima nema pritiska.

Detinjstvo od Belog dvora do izbeglištva

Idilično aristokratsko detinjstvo naglo je prekinuto ultimatumom koji je 1941, uz ostale članove kraljevske porodice, dobio njen otac: za četiri sata napustite zemlju.

Vozom iz Topčidera otputovali su u prvo u Atinu, odakle su nastavili u Egipat, da bi im, uz logističku pomoć britanske obaveštajne službe, kao konačno utočište bila određena Kenija. Posle izvesnog vremena, kad je engleski kraljevski par, koji je i krvnom linijom povezan sa Karađorđevićima, doputovao u Johanesburg, knez se sa porodicom preselio u Južnoafričku Republiku, a nakon rata, 1948. godine vratio se u Evropu.

Grad u kom se dvanaestogodišnja princeza ponovo susrela sa civilizacijom starog kontinenta bila je Ženeva. Posle afričkih prostranstava delovala joj je malo tesno i klaustrofobično, ali tamo se nije dugo zadržala.

Već 1953. godine, posle kratkotrajnog boravka u Parizu, živela je u Londonu i s majkom se, u Diorovoj haljini, pojavila na krunisanju engleske kraljice Elizabete. Sa princom Čarlsom, za kog tvrdi da je, suprotno slici u javnosti, nesvakidašnje inteligentan i interesantan, i dan-danas je u vrlo bliskim odnosima.

"Prvi put smo se sreli kad je imao godinu dana. On mnogo vredi, ali, nažalost, engleska štampa je surova i voli da ruši autoritete. Uvek su bili naklonjeniji princezi Dajani jer je bila lepa i elegantna. Malo se zna o tome, ali Čarls je neverovatan, kao i njegov otac. Obojica su u zemlji napravili čuda. Otvorili su oči javnosti za mnoge stvari, između ostalog i za ekologiju. Ali, skromni su, a to štampa ne toleriše. Kamila mi je simpatična, mada je nisam često viđala.

Sa Vilijamom i Harijem provodila sam vreme kad je jedan imao pet, drugi šest godina. Jednom sam tamo bila za vikend, Dajana se samo pojavila i otišla. Sutradan ujutro Hari je ušao kod mene u sobu i rekao: Došao sam samo da dobijem zagrljaj. Bio je presladak", prisetila se kneginja davno u intervjuu za Elle.

Nakon školovanja na Oksfordu Jelisaveta se prvi put udala. Na skijanju u Austriji upoznala je zgodnog njujorškog konfekcionara čelične muške lepote i prefinjenih manira, Hauarda Oksenberga.

Zajedno su otišli u Njujork, gde su dobili dve kćerke, Katarinu, koja se kasnije proslavila kao glumica u prvoj modernoj sapunici Dinastija, i mlađu, Kristinu, koja je postala pisac.

Brzo se ispostavilo da je tamošnjim džet-set krugovima mnogo zanimljivija princeza bez kraljevstva nego šarmantni biznismen koji ju je uveo u društvo. Čak i posle razvoda od Hauarda, Jelisaveta je bila omiljen gost na prijemima i zabavama u visokom društvu.

Iako ona sama tvrdi da je Amerikancima imponovalo njeno plemićko poreklo, svakome ko ju je upoznao, jasno je da to uopšte nije slučaj. Neko ko je do svoje dvadesete godine doslovce obišao pola sveta, upoznao sve važnije prinčeve i kraljeve, ko je u direktnom sukobu sa aveti komunizma, a uz svu svoju briljantnu pamet i obrazovanje savršeno pažljivo sluša svakog s kim se upusti u razgovor plenio bi sve i da je rođen na plantaži pamuka u Alabami, a ne na Belom dvoru.

Holivudske zvezde, producenti, bogati industrijalci i uticajni političari počeli su da je saleću, što zbog bajkovitog porekla, što zbog vedrine koju je zarazno širila svuda oko sebe. Istoriju svog izgnanstva, koju bi većina normalnih ljudi predstavila kao golgotu, ona je prikazivala kao zanimljivi safari.

"Jedna žena, Japanka koju sam srela u Njujorku kad sam imala 26 godina, rekla mi je na ulici: Zašto ne pokušaš da se nasmeješ? Shvatila sam da hodam okolo sa tmurnom grimasom i onda se sve promenilo. To je moja lična filozofija: čovek može da bira da li je ono što mu se dešava pozitivno ili negativno.

Ja biram da sve oko sebe pretvorim u pozitivno. To može svako. Svi mi sa sobom kroz život nosimo ono što se u engleskom kaže "pain body". To je senka koja nas tera da patimo, kritikujemo, budemo tužni ili besni na nešto. Kad se toga oslobodimo, patnja i bol postaju nepotrebni. Nemamo zbog čega da se žalimo. Ne volim patetiku, mrzim da sebe vidim kao žrtvu", kaže Jelisaveta.

Njena životna filozofija osvojila je njujorško visoko društvo, a tamo je upoznala i legendarnog Momu Kapora koji je o njoj napisao antologijski roman "Zoe".

"To je čudno, pošto smo se videli samo jednom, na jednoj večeri kod Svetlane Stoun. Njegov francuski bio je vrlo slab, a engleski tad nije govorio uopšte. Bilo mi je interesantno da ga upoznam jer tad nisam znala ni reč srpskog. Komunikacija je bila minimalna, a on je napisao roman. Takvi su pisci. Ne znam, možda je dovoljno pet minuta za inspiraciju. Posle smo ručali negde na reci, ovde, u Beogradu", prisetila se kneginja.

Posle Hauarda, princeza Jelisaveta imala je još dva braka, sa Britancem Nilom Roksburgom Balfurom, bankarom koji je prešao u politiku i postao poslanik Evropskog parlamenta, s kojim je dobila sina Nikolasa, i sa bivšim premijerom Perua, Manuelom Uloa Elijasom.

Ipak, više od svih brakova pažnju je privukla njena veridba sa jednim od najvećih holivudskih glumaca svih vremena, Ričardom Bartonom, kog je upoznala nakon njegovog razvoda od Elizabet Tejlor. Njemu je imponovala njena plava krv, a ona je mislila da će s njim zakoračiti u svet kinematografije.

Počeli su zajedno da snimaju jedan film koji nikad nije završen. Kad se pred njom onesvestio od viskija, a ona pozvala policiju, pomislila je: Samo mi još on fali u životu.

Pred kraj osamdesetih godina prošlog veka, kad je Srbija polako počela da - naravno, posthumno - priznaje kneza Pavla kao značajnu istorijsku ličnosti, otvorila su joj se vrata da se vrati kući, o čemu je sanjala tokom decenija izgnanstva.

Kao dete, u Keniji je često maštala kako samo treba da zatvori oči, izbroji do deset, i kad ih otvori, biće kod kuće u Belom dvoru.

Poslednjih trideset godina verni pratilac kneginje Jelisavete Karađorđević je Beograđanin Dragan Babić, bivši operski pevač, sa kojim se upoznala u Njujorku. Sa njim se nije venčala, a kako je objasnila jednom prilikom i nema nameru.

"I da me zaprosi, ne bih htela. Mi smo srećni u našem partnerstvu. Pošto nismo u braku, nema pritiska."

Gospodin Babić pomaže princezi u svim aktivnostima; od humanitarnog angažmana do pojavljivanja u medijima.

"Dragan Babić je najbolji od svih muškaraca koje sam upoznala," izjavila je u jednom intervjuu.

‒ Toliko je dobronameran, velikodušan, trpi moj ekscentrični karakter, svaki dan misli samo o meni. On sve organizuje. Kada me ljudi zovu, tačno zna šta će da kaže, zna da li idemo na neki prijem ili ne, o svemu se brine. On je direktor naše firme. Još je i lep, inteligentan, mnogo čita ‒ kaže princeza o svom životnom partneru, koji je i u poznim godinama oličenje otmenosti i šarma.

Ljubav sa Momom Kaporom - imaginacija ili stvarnost?

Priča da je Momo kapor svoju prvu suprugu Anu prevario sa Jelisavetom Karađorđević u Njujorku počela je da se prepričava, ali sama princeza to nikad nije potvrdila.

U knjizi "Kaporova školica" Aleksandar Đuričić je napisao kako je došlo do ljubavi Mome Kapora i Jelisavete Karađorđević:

"Njujork mu je mirisao na život, sladostrastan, zavodnički, umetnički, a kako je voleo da deli sva uzbuđenja, naširoko je podelio i ovo. Postao je nezvanični ekskluzivni distributer američke kulture i svih mogućih prekookeanskih mirisa. Od sredine sedamdesetih, pa narednih petnaest godina radio je u Njujorku po nekoliko meseci godišnje u studiju svog prijatelja Laleta Đurića i za to vreme više naučio o slikarstvu ne go u čitavom prethodnom životu. Našao je utočište.

Na sasvim drugom kontinentu počinjao je da živi od crtanja i da ostvaruje svoj dečački san. Neumorno je istraživao čuvena mesta i intervjuisao najveće umove tog doba.

Jedan od uzbudljivijih njujorških susreta dogodio se kada ga je prijateljica Svetlana Ston povela, mada se mnogo opirao, na prestižni parti kod Nine Rozenvold na Petoj aveniji, „gde će biti ceo Njujork“.

Atmosfera je bila uzavrela, mešali su se lažni osmesi sa zvukom potpetica, malo se flertovalo i mnogo se plesalo. U nekom trenutku ostao je potpuno sam sa čašom šampanjaca u ruci. Seo je u jedan ugao i u džepu blejzera opipao bedž na kojem je pisalo KISS ME I’M SERBIAN, kupljen u San Francisku mesec dana ranije. Izvukao ga je i iz dosade zakačio za rever. Pijuckao je šampanjac i posmatrao glamuroznu reviju lepote i sujete. Odjedanput mu je prišla tamnokosa lepotica u crnoj haljini, čiji je duboki izrez, pridržavan tankim bretelama, otkrivao prelepe bele grudi posute ljupkim pegicama. Uprla je prst u bedž i rekla:

– Daj mi to!

Zbunjen, spustio je čašu šampanjca na patos, otkačio bedž s revera i ustao da joj ga zakači na tanku bretelu, dok su mu prsti drhtali od uzbuđenja pri pogledu na njene grudi.

– Šta će ti to? – jedva je promucao.

– Ja sam naša – rekla je koketno.

– Odakle si?

– Iz Beograda.

– Iz Beograda... – ponovio je zapanjeno.

– A iz kog si kraja?

– Iz kog kraja? Šta znači iz kog kraja?

– Mislim, gde si rođena?

– Oh, rođena – ponovila je. – U Belom dvoru.

Sledio se od zaprepašćenja.

Iz male tašne od srebrnih perli izvukla je posetnicu i pružila mu je. Na njoj je pisalo: Princess Elizabeth of Yugoslavia.

Princeza! Bajke su ipak moguće, pomislio je; otkrio je pravu princezu. Princezu iz sopstvene zemlje u koju joj je bilo zabranjeno da se vrati, kao i svim njenim rođacima Karađorđevićima. Bila je to 1976. godina i Tito je još uvek bio u punoj snazi, kao i njegova tajna policija. Gledala ga je krupnim, malo razmaknutim očima boje najtamnijih borovnica.

Tada je počeo da piše roman „Zoe“, iz njega su naprosto kuljale reči koje nije mogao da zaustavi. Nije prestao da piše ni u avionu, na povratku u Beograd. Nikada brže nije preleteo okean.

Kad se vratio u Beograd pričao je da je upoznao našu princezu, ali niko nije znao, čak ni tadašnji rojalisti, da knez Pavle ima ćerku i da se zove Jelisaveta.

Onda je pisac shvatio da je zaboravio kako se zovu neke ulice, neki džez-orkestri, izvesni ljudi i jela u ‘Đinu’ na Leksington aveniji, pa se vratio u Njujork i počeo da sakuplja jelovnike, vizitkarte, planove grada i pozorišne programe sa Brodveja.