U životima velikih ljudi, ništa nije jednostavno – ni ljubavi, ni gradovi, ni sećanja. Pogotovo kada je reč o umetnicima čije su emocije uvek pomalo iznad zemlje, u raskoraku s realnošću. Momo Kapor, slikar, pisac, boem, čovek pun duha, šarma i neugasive radoznalosti, ostavio je iza sebe neizbrisiv trag u srpskoj kulturi. Njegove knjige čitaju se i dalje, njegove rečenice citiraju se na slavama, u kafanama, na ispraćajima i u ljubavnim pismima. Bio je čovek koji je znao da voli žene, da piše o njima, da im se divi – i da ih pamti celog života.
U njegovom emotivnom životu izdvajaju se dve žene: prva supruga Ana, sa kojom je imao dve ćerke, i Ljiljana, saputnica njegovih poslednjih dvadeset i pet godina. Ali priča koju su mnogi šapatom prenosili i nikada do kraja potvrdili – jeste ona o susretu Mome Kapora sa princezom Jelisavetom Karađorđević. Susretu koji je za jednog pisca značio mnogo više od obične večere i nekoliko rečenica. Bio je to susret sa snom.
Veče koje se pamti
Njujork, sredina sedamdesetih. Grad koji nikada ne spava, ali u kojem se često sanja budnim očima. Kapor je tih godina proveo mnogo vremena u Americi, gde je, kako sam kaže, napokon ostvario svoj dečački san – da živi od crtanja. Radio je u ateljeu svog prijatelja Laleta Đurića, upoznavao umetnike, intervjuisao intelektualce, i bez prestanka upijao grad u kome je sve bilo moguće.
Na jednoj glamuroznoj večeri kod Nine Rozenvold, na Petoj aveniji – večeri na kojoj „ceo Njujork“ dolazi da bude viđen – Momo je sedeo sa čašom šampanjca u ruci, noseći bedž na kojem je pisalo: KISS ME, I’M SERBIAN. Bio je to trenutak koji bi mnogi opisali kao običnu anegdotu, ali piscu kakav je bio Kapor, to je bila početna iskra, ona prva rečenica romana koji već buja u glavi.
Prišla mu je ona – tamnokosa, dostojanstvena, u crnoj haljini s bretelama koje su samo jedva skrivale blistavu kožu i blage pege. Pogledala ga je, nasmešila se i rekla:
– Daj mi to!
Pokazivala je na bedž. I tada, dok joj ga je prikačivao za bretelu, Kaporu je drhtala ruka. Upitao ju je nesigurno:
– Šta će ti to?
– Ja sam naša – rekla je.
– Odakle si?
– Iz Beograda.
– A iz kog kraja?
– Iz Belog dvora.
Zapanjen, seo je, a zatim pročitao njeno ime na posetnici: Elisabeth Karagjorgjevich – Princess of Yugoslavia.
Roman koji je proizašao iz susreta
Uskoro je počeo da piše Zoe. Inspiracija je navirala kao reka, nije prestajao ni dok je leteo nazad preko okeana. Pričao je da je upoznao našu princezu, ali tada gotovo niko nije znao da knez Pavle ima ćerku – i da se zove Jelisaveta. Bila je to 1976. godina. Tito je još uvek čvrsto sedeo u vrhu države, a Karađorđevićima je povratak bio zabranjen.
Kapor se vratio u Njujork, sakupljao jelovnike, posetnice, planove metroa i brodvejske programe – sve što će mu pomoći da do kraja stvori lik Zoe. Iako je princeza možda bila samo kap u moru inspiracije, ona je bila ona ključna kap – prva, iz koje sve počinje.
Šapat ljubavi
Njegov prijatelj i kolega, slikar Predrag Peđa Nešković, prisetio se:
„Kapor je bio u vezi s Jelisavetom. Dolazio je kod mene u atelje, zvao je telefonom, pričao o njoj. Bili su strasni, pričao mi je kako su jeli džem posle ljubavnih susreta da povrate energiju. Bio je oženjen tada, ali bio je zaljubljen, uzbuđen kao dete.“
Ali, princeza je tu priču videla drugačije. S godinama, s elegancijom i blagim humorom, izjavila je:
„Videli smo se jednom. Jedva smo razgovarali. Njegov francuski je bio slab, engleski nije govorio. Ne znam, možda je njemu tih pet minuta bilo dovoljno za roman.“
Možda jeste. Takvi su pisci. Ponekad im je dovoljan pogled, ili jedan bedž sa natpisom, da zamisle ceo svet.
Princeza koja nije želela da bude princeza
Jelisaveta Karađorđević nije živela kao princeza iz bajke. Odrasla je širom sveta – London, Rim, Ženeva, Njujork. Bila je deo međunarodne elite, ali nikada zarobljena u njoj. Udavala se tri puta, bila verena za Ričarda Bartona, koji ju je zaprosio odmah nakon razvoda sa Elizabet Tejlor. Šarmirala je holivudske zvezde i evropske diplomate, a njen duh je uvek bio nesputan i bistar.
Iako joj je život bio obeležen progonstvom, gubitkom domovine i teškim istorijskim bremenom, Jelisaveta je sve to pretvorila u priču. U osmeh. U moć. Bila je dama koju se ne zaboravlja – ni posle jednog susreta, kao što to Kapor nikada nije mogao.
Kraj kao poetska pravda
U intervjuu iz 2011, Ljiljana Kapor je rekla:
„Momo je govorio da je Jelisaveta bila nestvarno lepa. Roman Zoe je posvetio njoj – iako je ona u knjizi samo epizoda. Ali to je možda najveća čast koju jedan umetnik može da oda: da te večno sačuva, makar u senci nečeg mnogo većeg.“
A možda je to bila istina o Kaporu: on nikada nije pisao samo ono što vidi. Pisao je ono što oseća. A princeza Jelisaveta je, makar na jedan večernji šampanjac, bila njegov san.
