Ustajem svako jutro i prvo pomislim na mamu. Ima 74 godine i progresivnu demenciju. Ceo život je radila u školi. Bila je učiteljica razredne nastave, a kasnije je u istoj školi radila i kao bibliotekarka. Volela je decu, knjige i red u životu. Ali onda je počela da zaboravlja.
U početku sitnice – gde je ostavila ključeve, šta je htela da kaže, kome je nešto obećala. Posle je zaboravljanje postalo ozbiljnije i na kraju su je u školi zamolili da ode. Od tada su prošle dve godine. Već dve godine pokušavamo da sačuvamo njen razum koliko god je moguće.
Mama zapravo razume šta joj se dešava. I bori se. Svuda pišu da treba učiti pesme, rešavati zadatke iz matematike, voditi zdrav život. Sve to radimo. Čitamo, računamo, šetamo. Ali ja se ipak plašim.
Sećanje na baku
Moja baka je takođe imala demenciju. I kod nje je to otišlo veoma daleko. Počela je da radi čudne i opasne stvari. Sekla je makazama sve što bi joj došlo pod ruku. Jednom je uključila gas i zaboravila da ga isključi. Nije smela da ostaje sama ni sat vremena.
Moj deda je bio lekar i uspeo je da je smesti na odeljenje za negu u psihijatrijskoj bolnici. Posebno odeljenje gde su se brinuli o takvim pacijentima. Mi smo je posećivali.
Sećam se kada sam prvi put otišla tamo. A sećam se i kako je moja mama, vraćajući se kući, plakala i govorila:
"Ne želim da završim kao moja mama."
Sada ja ponekad plačem.
Gledam kako moja mama polako gubi sebe – i ne mogu da se pomirim sa tim.
Moja ćerka se drži po strani
Moja ćerka ne želi mnogo da učestvuje u svemu ovome. Pomaže finansijski, ali ne želi da bude uključena u svakodnevnu brigu.
I ja je razumem.
Nije lako gledati kako neko koga voliš nestaje pred tobom, a telo ostaje.
Mama još uvek pamti poeziju
Mama je po prirodi tiha. Nije agresivna, samo mnogo zaboravlja.
I dalje voli poeziju. Čita Puškina. Ali gotovo ništa ne zapamti.
Zanimljivo je da se savršeno seća dečjih pesmica iz školskog programa. Valjda je to duboko urezano u njenoj glavi iz vremena kada je bila učiteljica.
Ja je stalno teram da radi jednostavne zadatke – da sabira, oduzima, broji.
Kažu: "Što malo, to i staro."
Možda starije ljude iz demencije treba izvlačiti baš tim istim školskim metodama.
Pismo iz 1967. godine
Jednom sam je zatekla kako piše pismo. Pronašla je neku staru fotografiju u albumu i pisala nekome. Na papiru je bio datum – 1967. godina. Tada je imala 18. Rekla mi je da je to njen prijatelj i da živi negde blizu. Zamolila me je da odnesem pismo. Pročitala sam ga. To zapravo nije bilo pravo pismo. Samo nepovezane reči. Poneke rečenice su imale smisla.
Pisala je da ga voli i da ga se seća. Bilo mi je čudno. Moj tata, njen muž, umro je 2020. tokom pandemije. Njega gotovo nikada ne pominje. A tog Alekseja se setila.
U jednom trenutku sam se čak uplašila. Ja sam rođena kada je mama imala 19 godina. Pomislila sam: šta ako je on moj pravi otac?
Otrčala sam da pogledam stare fotografije. Na sreću, ličim na svog oca kao dve kapi vode. Taj mamin prijatelj uopšte ne liči na mene. Pismo nisam nikada odnela. Sakrila sam ga. Mami sam rekla da sam ga ostavila kod komšija jer na adresi nikoga nije bilo. Posle sat vremena ona je sve zaboravila.
Ali nedelju dana kasnije me je opet pitala da li su komšije predale pismo. Tada mi je ispričala ko je zapravo bio taj čovek. Bio je prijatelj mog oca. On ih je čak i upoznao. Rekla je da ga je volela, ali da se kasnije zaljubila u mog tatu.
Iskreno, mislim da ga nije volela. Pre bih rekla da je bila zahvalna.
Pokušavam da joj vratim sećanja
Posle te priče počela sam da je teram da se priseća svog života.
Idemo godinu po godinu - 1968, 1969, 1970.
Zapisujemo sve u svesku, vodimo mali dnevnik. Teramo mozak da radi. Radimo i vežbe, malo fizičke aktivnosti.
Detinjstvo pamti dobro. Mladost takođe. Prve godine braka. Pamti i nas decu. Zna da sam ja njena ćerka. Ali imam osećaj da će za nekoliko godina prestati da me prepoznaje.
I ne znam šta ću tada. Moj muž mi je najveća podrška Imam sreće sa mužem. On je samo godinu dana stariji od mene, ali ima ogromno strpljenje. Sve razume.
Čak smo prodali naš trosoban stan i kupili manji stan u ulazu pored maminog. Tako možemo stalno da budemo blizu. Kada sam na poslu, on ide kod nje da bude s njom. Jednom mi je rekao nešto što me je istovremeno utešilo i rastužilo.
Rekao je da su u njegovoj porodici svi živeli duže od 85 godina i da su do kraja bili bistrog uma. I da će on jednog dana brinuti o meni.
Ako ga budem prepoznala.
Razmišljanja o staračkom domu
Nije mi lako da ovo kažem, ali moj muž i ja smo čak razgovarali i o tome da jednog dana zajedno odemo u starački dom. Imamo novac. Mogli bismo da izaberemo dobar dom, negde gde ima prirode, reke, mira. Ćerka bi nas posećivala.
Ona je dobra osoba. Razume sve. I moje unuke me mnogo vole, a i ja njih. Zato nekako želim da ih zaštitim od svega ovoga.
Borim se za ostatke njenog razuma
Ne pokušavam više da mamu vratim na staro stanje. Shvatila sam da je to nemoguće.
Demencija ne ide unazad. Moj cilj je samo da sačuvam ono što je ostalo. Zvučaću možda surovo, ali smrt ličnosti i fizička smrt često ne dolaze u isto vreme. Ja samo želim da taj razmak bude što kraći.
Kod kuće je uglavnom mirno. Ja sam prilično čvrsta osoba. Mama to zna. Ne dozvoljavam histeriju ni dramatizovanje. Ponekad me optuži za nešto, ali logika joj još uvek ponekad radi – i onda sama shvati da to nema smisla. Ali sve je teže.
Iskreno, veoma sam umorna. Najviše od stalnog praćenja lekova, termina, sitnica.
Kada brinemo o malom detetu, znamo da će ono porasti.
A sa starima… znate i sami kako je.
Demencija, nažalost, nema lek i njen kraj je tužan. Ovoj ženi – i njenom mužu – potrebni su ogromna snaga i strpljenje.
