Na današnji dan, 13. avgusta davne 1899. godine u Londonu rođen je Alfred Hičkok, najpoznatiji reditelj u istoriji koji je napravio klasike kao što su Psiho, Vertigo i još mnogo njih tokom svoje 50-godišnje karijere. Ipak, zanimljivo je to što Hičkok nikad nije osvojio Oskara ikao je bio nominovan čak pet puta.
Glumci kažu da je na setu Hičkok bio okrutan, čovek koji ima jeziv smisao za humor i koji je pribegavao manipulaciji i okrutnosti da bi od glumaca "izvukao" ono što bi zamislio.
Sin pobožnog katoličkog trgovca, Hičkok je odrastao u strahu od autoriteta. Zbog toga je imao skoro bolesnu radnu etiku, koja je odgovorna za neke od čudnih priča Alfreda Hičkoka uključenih ovde. Reditelj je iskoristio svoje strahove da razotkrije strahove kod publike, radeći sve, od napada opakih ptica do toga da ga špijunira komšija ili da ga napadne ludak u motelu. Čak i dok se igrao sa strahovima svoje publike, Hičkok je imao stidljiv osmeh na licu.
Terorisao je glumicu Tipi Hedren i njenu ćerku
Alfred Hičkok je voleo plavokose glavne dame u njegovim filmovima, uključujući Tipi Hedren, zvezdu The Birds iz 1963. i Marnie iz 1964. godine. Razvio je čudnu opsesiju njome i želeo je da kontroliše sve u vezi njenog života. Dok je snimao Ptice, zaključao je Tipi u sobu sa gomilom ljutih živih ptica, od kojih su neke bile vezane za njeno telo. Na kraju se srušila u napadu plača i morala je da bude odneta sa snimanja, i zahtevala je nedelju dana odmora u krevetu. Hičkok je takođe poslao njenoj ćerki, Melani Grifit, voštanu lutku koja je podsećala na njenu majku i koja je bila smeštena u malom kovčegu.
Prema Tipi, to se dogodilo zato što je odbacila Hičkokovo seksualno udvaranje. Kada ju je neprimereno napadao, zapretila je da će prestati da radi sa njim, a on joj je tada rekao da će joj uništiti karijeru ako to učini. Na kraju je uspela da pobegne od njega, na štetu svoje karijere.
Hičkok je imao sličnu opsesiju sa drugim vodećim damama, uključujući Grejs Keli, iako je tvrdio da je u celibatu, jer je imao seks samo jednom, sa svojom suprugom Almom.
Imao je veliki strah od jaja
Godine 1963. Hičkok je izjavio da se plaši jaja.
„Plašim se jaja, i gore od toga, jaja me revotiraju. Ta bela okrugla stvar bez ikakvih rupa... da li ste ikada videli nešto odvratnije od žumanca kako se lomi i prosipa svoju žutu tečnost? Krv je vesela, crvena. Ali žumance je žuto, odvratno. Nikad ga nisam probao.”
Imao je poremećen smisao za humor koji je uključivao smejanje na račun bezbednosti i razuma drugih
Hičkok je voleo perverzne i okrutne šale. Hranu svojih gostiju bojio u plavu boju, u glumčevu kabinu za presvlačenje strpao je konja, dok je jednog člana filmske ekipe vezao lancima za set dok ga je pre toga na prevaru predozirao laksativom.
Priča se da je mnoge šale pravi kako bi glumce uveo u lik, kao na primer kada je Rebeki rekao da je druge glumice mrze.
Koristio je homoseksualnost da stvori nelagodu
Homoseksualnost je povezana sa zločinom, nasiljem i podlostima u mnogim Hičkokovim filmovima. Gej antagonisti, i mnogo podteksta, mogu se naći u Konopu iz 1948. i Stranci u vozu iz 1951. godine. Tokom 1950-ih, homoseksualnost je još uvek bila viđena kao mentalni poremećaj od strane mejnstrim društva.
Hičkok je koristio nelagodnost oko homoseksualizma da podigne tenziju u nekoliko filmova, uključujući čudno ponašanje domaćice u Rebeki i praksu unakrsnog oblačenja Normana Bejtsa u Psiho.
Hičkok je bio pomalo kontrol frik. Pedantno je planirao snimke i išao je na čudne, ponekad ekstremne dužine da bi glumce uveo u karakter. Njegova opsesija kontrolom može se lako videti u Rear Vindov, za koji je izgradio čitav kompleks stanova u studiju kako bi mogao da kontroliše svaki aspekt okoline. U kompleksu je bio 31 stan, od kojih je 12 potpuno namešteno. Nekoliko je čak imalo tekuću vodu i struju.
Otac ga je poslao u zatvor kada je imao samo 5 godina
Kada je Hičkok imao oko pet godina, otac ga je poslao u lokalnu policijsku stanicu. On je nosio ceduljicu od njegovog oca i trebalo je da je da policajcu. Nakon što je pročitao, policajac je zaključao mladog Hičkoka u ćeliju na nekoliko minuta pre nego što se vratio, rekavši: „Ovo je ono što radimo nestašnim dečacima."
Hičkok nikada nije zaboravio ovaj trenutak, ali ga je strah dobro poslužio. Kao što je jednom rekao: „Srećan sam što sam kukavica, što imam nizak prag straha, jer heroj ne bi mogao da napravi dobar napet film."
Moguće je da ova priča nije istinita, jer je jedini izvor za nju Hičkok, čovek sklon stvaranju mitova i pričanju priča. Ali to je ipak odlična anegdota.
Hičkok je tvrdio da ga je Psiho privukao neobičnim narativnim sredstvom o smrti heroine koji se pojavio veoma rano u priči. Anonimno je kupio prava na knjigu za 9.000 dolara. Reditelju je bilo važno da preokret priče sačuva u tajnosti od filmske publike.
Kako bi bio siguran da kraj ne bi procurio i da bi se gledaoci mogli adekvatno prestraviti, Hičkok je kupio svaki primerak Psiho romana koji je mogao, držeći ga podalje od ruku čitalaca.
Njegova žena je bila njegov najveći saradnik
Godine 1923, filmska montažerka Alma Revil je dobila ponudu za posao od Hičkoka. 1926. dao joj je i ponudu za brak. Prihvatila je, i postala Hičkokov najveći saradnik, kao i njegova supruga. Alma je bila zaslužan za sve, od asistenta reditelja do scenariste u 19 Hičkokovih filmova.
Iako je par imao jedno dete, njihov brak je prvenstveno bio celibat, što je podstaklo spekulacije da je Hičkok homoseksualac u poricanju.
