Svaka nova fotografija Lidije Vukićević odmah se nađe u udarnim vestima a serije u kojima je igrala još uvek se repriziraju i gledaju. Ona nastavlja da radi, živi udobno i mirno, sačuvala je zdravlje, lepotu i ono najvažnije - svoja dva sina.
Kako ste proveli proteklu zimu? Da li je bilo puno posla?
- Ove zime nisam nikud putovala. Obično idem na Jahorinu na skijanje. Sad nisam, ali sam bila blizu, u Republici Srpskoj. Tamo sam bila predsednik žirija pozorišnih predstava. Malo zime sam, eto, osetila. Radila sam predstave, snimala "Igru sudbine" i uglavnom bila u Beogradu.
Po vašim fotografijama čini se da vam je leto omiljeno godišnje doba. Radujete li se i proleću?
- Meni je najlepše godišnje doba proleće. Kad priroda oživljava, u svakom od nas desi se preokret, dobijemo neku snagu i elan. Oko mog stana ima dosta zelenila, sve je procvetalo i uživam u prirodi.
Imate i kuću u Vincima kraj Golupca. Odlazite li tamo često?
- Idem. Leti je božanstveno, Dunav je blizu, a napravljeno je i šetalište do Golubačkog grada. Oko kuće imam sto borova i to je raj. Uveče se pokrivam jorganom, ma koliko da je toplo napolju.
Pojavila se jedna vaša fotografija na Instagramu sa porukom: "Lepo spavajte". Osim vas, impresivna vam je spavaća soba. Jeste li je sami opremili?
- Ja sam uređivala čitav svoj dom zato što mislim da svaka kuća treba da ima deo ličnosti onog ko tu živi. U poslednje vreme sve se pravi po šablonu: velika plazma gore, ormarić dole... Svi stanovi liče jedni na druge. Volim da se bavim enterijerom sve dok ne napravim kutak koji meni prija. Kogod mi dođe oduševi se. Nijedna sitnica nije stavljena tek tako. Nema gužve ni suvišnih stvari koje guše energiju.
Volite li sitne ukrase, drangulije?
- Volim, jer daju toplinu. Kod mene su to figure antičkog doba, ikone, fotografije i lampe. Sve je baš birano.
Sinovi Andrej i David žive odvojeno, ali imaju li svoj prostor u vašem stanu? Njihove nekadašnje sobe koje ih čekaju?
- Njihova je cela kuća. Ali kad su se iselili, poneli su sve sa sobom. Kad ideš - ideš skroz. Ako hoćeš da se vratiš kod majke - uvek! Nemam taj poriv da čuvam dečju sobu. Dolaze mi kad god požele. U čitavom prostoru uživamo i oni i ja.
Osim redovnih poseta, u kojim prilikama se okupljate?
- Za novogodišnje praznike, Badnje veče, Božić, Uskrs, rođendane i posebno - slavu. Ne pravim to pompezno. Za slavu mi je najvažnije da dođu deca i ljudi koje volim. Nema muzike i čuda, bitno mi je da sve protekne u miru. To je poenta slave. I taj mir nas još više povezuje.
Kako podnosite uskršnji post?
- Može se reći da postim cele godine. Uopšte ne jedem namirnice koje odudaraju od posta.
Jeste li vešti u farbanju jaja ili vam to radi neko drugi?
- Sama farbam ogroman broj jaja. Volim da se igram, pravim dekupaž, farbam ih bojama, i u lukovini... Počnem na Veliki četvrtak i bojim ih dva dana, uz radost. Onda ih nosim bliskim ljudima, delim po komšiluku. Tako i za Novu godinu sve okitim, volim da ispoštujem naše običaje koji postoje odvajkada.
Česti su komentari u medijima i mrežama da svake godine izgledate sve mlađe. Koliko vam to znači?
- To je zbog celokupnog načina života, od rođenja do danas. Odrasla sam u porodici punoj ljubavi gde sam dobila tradicionalno vaspitanje. Zdravo odrastanje vas prati kroz ceo život. S godinama dobijete izgled kakav ste zaslužili. Nemate jed, muku, zavist, bore jer ste zavideli drugima. Uvek sam se radovala tuđem uspehu i bila sam srećna s onim što imam. Polazim od toga da sam najzadovoljnija zato što imam zdravlje. Ne znam kako ljudi to zaborave pa trče za nečim drugim. Ništa nije vredno života i zdravlja. Trudim se da svoj život obojim najružičastijim bojama. Ako to ne uradim sama, niko neće. Sve nas navodi da na svet gledamo tamnim naočarima, od okruženja do svetskog nivoa.
Donose li vam ružičaste naočare sreću?
- Nikad ne mogu da budem do kraja srećna. Moja porodica je dobro, ali kako biti srećan kad se negde vodi rat, ljudi ubijaju, zlostavljaju, muče... Jedino ako ste samoživ čovek. Mene dodiruje tuđa muka, od životinja koje pate do nestalog deteta. Nema one sreće koju smo možda mi imali kad smo bili deca.
Kažete da nemate bore ljubomore. Postoji li žena na čijem mestu biste voleli da budete?
- Verujte da ne. Da postoji, rekla bih. Naprotiv, žao mi je kad uspešne žene odlaze s ovog sveta. Zašto su morale da umru jedna Elizabet Tejlor ili Ava Gardner... Pogotovo mi je žao kad odlaze pre vremena, kao što su Vitni Hjuston ili Ejmi Vajnhaus koje slušam i obožavam. Ništa nije slučajno. Nešto se tu dogodilo. Ne osuđujem nikog. Nisu tek tako ušli u neki porok. Slabije su ličnosti, nemaju iza sebe jaku porodicu, već odu u nešto i okončaju život. To mi je velika tuga.
Kako dignete glavu kad naiđu crne misli?
- Sigurno znate da udomljavam životinje. Pa pomozi bar jednom čoveku u toku dana! Neka to budu deca koja bacaju kolutove na ulicama da zarade koji dinar. Teško je pružiti ruku i čekati da vam udele. To nije lako, nije u ljudskoj prirodi. Zato - pomozite nekom. Ne možete svima. I to je nešto. Kad bi svako pomagao ponekom bolje bismo živeli.
Kako komentarišete medijski tretman obolele princeze od Velsa, Kejt Midlton?
- Ona je prelepa žena. Ima sve i sobom nosi sve - otmenost, harizmu, stalni osmeh, toplinu... Nemam komentar. Teško je poverovati u ono što prezentuju Englezi. Ja im ništa ne verujem. Tokom čitave istorije bili su vrlo promiskuitetni. Pritom ne mislim na narod već zvaničnu politiku. Setimo se ledi Dajane. Ni danas ne znamo tačno kako je poginula.
Na koji način reagujete kad vas pitaju o ljubavnom životu?
- Počela sam da rangiram ljude na one višeg i one nižeg nivoa. Ovi drugi me ne zanimaju. Nemaju svoje živote , bave se tuđim i tako olakšavaju užas u kom žive. Od oca sam naučila krucijalnu stvar. Došla sam mu s pričom da sam imala konflikt s jednim čovekom gde sam bila potpuno u pravu. Otac je ćutao, ćutao, a onda mi rekao: "Razočarala si me". Osećala sam se užasno. Rekao mi je: "Lidija, ne možeš da se spuštaš na taj nivo. Čim si se spustila, već si posrnula". To mi se urezalo. Živim svoj život, biram ljude s kojima ću da se družim i imam samo četiri drugarice koje su se pokazale kao pravi prijatelji. Ne srljam. Ne ispijam kafe da ubijem vreme.
Mnogi se danas osećaju poniženi i uvređeni. Gde da nađu uporište, za šta da se drže?
- Treba da čuvaju porodicu. Znam da je težak opstanak. Ali, nek se i manje ima, nek se i nema nekad, svi smo kroz to prošli. Porodica mora da se sačuva. To je ključ sreće. Koliko god danas bilo teško pratiti decu morate ih naučiti da se snalaze i ne predaju. Roditelji od malena moraju da grade decu, a ne da trče za parama. Pare nikom nisu donele sreću. U zdravoj porodici uvek imate kome da se okrenete i nađete uporište. I pritom ne mislim na brak. Uvek kažem da je muž "tuđa kost". U razvedenim brakovima porodica propadne kad posrne majka, a ne otac.
Mediji vas trenutno vezuju za mlađe muškarce. Šta je tu tako dramatično?
- Ne znam! Da li je moguće da ljudi prave jednačinu u kojoj je ljubav jednako - godine! Pa ljubav je spoj dve duše, dva srca, prepoznavanje... Sve to, samo ne godine. Uđete u brak s nekim vršnjakom i nikad nemate sreću. Da li to znači da treba da živite nesreću jer ste slično godište? Pitanje o godinama meni je čist primitivizam, poput pitanja kad će neko da se ženi ili uda.
Nakon razvoda, da li ste poželeli da se ponovo udate?
- Nikad. Brak ne znači ništa, ali ljubav znači. Dajem sebe, ali očekujem to i od druge strane. Nikad nisam razumela rečenicu: "Ja njega volim, on mene ne voli". Ljubav je uzajamnost. I ima takvih ljubavi! Ko želi, to i dobije.
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
