Popularni pevač narodne muzike Jašar Ahmedovski, ne pojavljuje se često u javnosti i o svom privatnom životu rerko govori. Njegova životna priča puna je potresnih detalja o kojima nerado govori, a uprkos tome uspeo je da na napravi zavidnu karijeru. Rođen je 22. decembra 1963. godine u Makedoniji, u mestu Plasnica, između Kičeva i Prilepa. Tamo je završio osnovnu školu i već tada je znao čime će da se bavi, a onda je uspeo da ostvari svoju najveću želju i postane pevač.
Na njegove svirke su dolazili profesori iz škole koju je pohađao, a slušali su ga Mile Kitić, Šerif Konjević, Šaban Šaulić, i drugi. Kada je Šaban čuo kako Jašar peva njegove pesme, predložio mu je da dođe u Beograd što je i učinio. Pošto nije imao nikoga, harmonikaš Mirko Kodić mu je predložio da žive u njegovom stanu kao cimeri. Šaban, Mirko, Rade Vučković i Jašar su postali nerazdvojni drugovi pa su zajedno išli u provod i ugovarali poslove. Nakon toga, njegova krijera je samo išla uzlaznom putnjom, a sve ostalo je istorija.
Neobična ljubavna priča
Sa 18 godina je upoznao svoju sadašnju suprugu Snežanu koja je sa drugaricom došla da ga sluša. Bili su dvadeset godina u vezi nakon čega su se i venčali.
- Moja najveća ljubav i podrška u životu je moja žena Snežana. Zajedno smo od 1982. godine, a u braku smo 20 godina. Na brak smo se odlučili jer su mediji stalno prozivali "nevenčana supruga", ali, ako postoji ljubav, meni papir ništa ne znači. Bilo je neko slobodno vreme i rekao sam "hajde da se venčamo". Nisam pravio svadbu, jer sam toliko svadbi otpevao da mi je to dosadilo. Samo smo napravili ručak. - ispričao je Jašar jednom prilikom i dodao:
- Srećni smo zajedno, stalno putujemo, uživamo. Jedino što nam nedostaje su deca. Pokušavali smo, išli svuda, ali nije išlo. Nismo mogli da dobijemo dete. To nam je velika želja. Razmišljali smo i da usvojimo, ali ovde je papirologija jako komplikovana. Iskreno, nisam još odustao od te ideje. Nadam se da ću uspeti da usvojim dete i da ga odgajamo. Jako sam privržen deci, posebno od svoje braće, prijatelja.
Najveća životna tragedija koju nikad ne može prežaliti
Folker je bez dlake na jeziku, sa velikom dozom emocija, pričao o najtežem periodu svoga života iz koga se, kako on sam kaže, jedva izvukao i nastavio da živi sa ranama na srcu i duši.
- Ipčetova pogibija je nešto najgore u mom životu. Bilo je to 1994. godine, sećam se svakog trenutka. O tome slabo i pričam. Ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju da to doživi. Za sve nas je bio šok kada smo čuli, i dalje se teško nosimo sa tim, ne može da se prepriča. Vest da je Ipče poginuo mi je javila njegova devojka Zlata u pet ujutru.
- Da je ostao živ, danas bi bio jedan od najvećih pevača na estradi, to svi znaju. On je pevao sa lakoćom visine, trilere. To retko ko može. Ja jedino njegove pesme pevam na svojim nastupima. Ima 26 godina kako je poginuo. Dugo nisam mogao da pevam njegove pesme, ali ja imam obavezu da ih pevam. Dugo nisam mogao ni da slušam njegove pesme. Njegova pogibija nas je sve poremetila. To ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju. To je velika tragedija bila za nas. Ja sam se jedva iščupao. Ali žaliću dok sam živ - rekao je Jašar u Glamuru, koji se sve vreme kontrolisao da ne zaplače pred kamerama.
On je potvrdio i kako je prekinuo odnos sa nekim pevačima nakon Ipčetove pogibije jer se nisu udostojili ni da mu izjave saučešće, a kamoli da dođu na sahranu.
- Zaista je tako. Sa mnogim kolegama posle toga nisam govorio. Oni su poznavali Ipčeta, sa njim su se i družili i izlazili. Ja sam tada mislio da smo sa kolegama kao familija. Mislio sam da mogu makar da nam izjave saučešće, nije morao niko da dolazi u Makedoniju. To sam očekivao od nekih ljudi koji su mi bili jako bliski. Sa mnogima ne govorim ni danas i nikada neću govoriti jer ne zaslužuju - rekao je Jašar.
