Bio bi to najsenzacionalniji brak tog doba - najveći svetski pevač Frenk Sinatra je zaprosio holivudsku legendu Loren Bekol i ona je prihvatila! Ali u završnom delu memoara pokojne zvezde, ona govori kako je sve krenulo naopako...
"Kada sada pomislim na svoju beznadežnu, uzbudljivu, daleko od savršene ljubavnu vezu sa Frenkom Sinatrom, vidim koliko je to bilo nemoguće od početka.
Počelo je samo nekoliko nedelja nakon smrti mog muža, Hemfrija Bogarta, 1957.godine. U tako strašnom trenutku za mene, nije bilo šanse da razmišljam ispravno. Čak i tada bi to moglo da funkcioniše da je Frenk bio sigurniji u sebe. . . ali nije bio. Kada sam ga prvi put srela, Bogi je snimao film sa Sinatrinom velikom izgubljenom ljubavlju, Avom Gardner. Verujem da je to bio prvi i jedini put da je bilo koja žena ostavila Frenka: on se prokleto pobrinuo da se to nikada više ne ponovi.
Zajedno sa Dejvidom i Hjordisom Nivenom, Džudi Garland i Spenserom Trejsi, Bogi i ja smo postali deo Frenkovog originalnog „rat pack-a“.
Za moj 32. rođendan, odletela sam u Vegas sa društvom, da vidim Frenka kako se otvara u hotel "Sands". Bogi je ostao kod kuće i umesto toga je otišao na jedrenje sa našim sinom Stivom.
Frenk je naredio da mi se napravi torta, troslojna i ukrašena rečima „Srećan rođendan majko“. Pevao mi je „Srećan rođendan“ sa bine. Do tada, Bogi je bio veoma bolestan od raka. Trebala mi je buka, ekstravagancija i opšte ludilo Las Vegasa, osećaj da nema odgovornosti, osećaj da se živi život.
Svi smo ostali budni do kasno - Kim Novak je bila Frenkova pratillja i svi smo bili fotografisani kako sečemo moju tortu. Nismo to znali, ali Bogi je umirao.
Frenk je počeo da dolazi u kuću skoro svake noći, a sećam se da je moj muž rekao: „Misliš da dolazi da mene vidi, zar ne?“ Bogi je bio siguran da sam ja razlog. Tokom poslednjih nekoliko meseci te strašne bolesti, pretpostavljam da sam počela da zavisim od Frenkovog prisustva. On je predstavljao fizičko zdravlje i vitalnost, a meni je to bilo potrebno. Deo mene je samo trebao muškarca sa kojim bi razgovarala, a ispostavilo se da je Frenk taj čovek. Nije bilo planirano. To se jednostavno dogodilo.
Prvi put kada sam izašla u javnost nakon što je Bogi umro, Frenk me je odveo u bioskop u Holivudu, a kada smo izašli, čekali su nas fotografi. Te slike su završile u novinama širom sveta. To je bio prvi put da smo Frenk i ja bili povezani, čak i privremeno, na romantičan način.
Prijatelj iz novina me je upozorio: „Ti i Frenk ne možete nigde da odete, a da ne izazovete komešanje. Pojedinačno pravite vesti, ali zajedno je to haos".
Sledećih osam meseci trebalo je da dokaže da je u pravu. Frenk i ja smo postali stalan par. Na svim njegovim malim večerama ja sam bila domaćica. Sedela sam na nekim od njegovih snimanja — u tom trenutku sam bila centar njegovog života. Činilo se svima, i njegovim prijateljima i mojima, da smo ludi jedni za drugima. Osećala sam se zaljubljena šiparica. Ali nisam zapravo znala gde sam sa Frenkom i nikada nisam razumela ljubavne igre koje je igrao, obožavajući me jednog dana, a drugog baš i ne.
Bila sam udata za odraslu osobu. Bogi je znao šta želi. Ako ga je žena volela, osećao se jačim nego ugroženim. Frenk je, s druge strane, je bio njegova suprotnost.
Imao je mnogo ožiljaka od prošlih ljubavi, a posebno je bio ogorčen zbog neuspeha sa Avom. Bog zna koliko sam ga puta čula da odbrusi: „Nemoj da mi pričaš šta da radim!’ — nije mogao da podnese da mu neko govori šta da radi, ali je ponekad, ako je bio raspoložen, mogao da prihvati nagoveštaj.
Uprkos svemu, volela sam da budem sa njim. Osećala sam se kao žena: nijedan muškarac me nikada nije učinio da se osećam traženijom i odbačenijom. Imala sam mnogo opuštenih trenutaka, kada bi me preplavio talas neverovatne boli zbog gubitka Bogija, ali sam pokušala da to izbacim iz glave i umesto toga pomislim na Frenka.
I previše sam mislila na njega. Sada vidim da sam pokušavala da izbrišem Bogijevu smrt. Bol tog gubitka bio je tako neopisiv da sam želela da poreknem njegovo postojanje. Da je neko sugerisao da je moj motiv da eliminišem Bogija iz svog života, naljutila bih se, jer se razumevanje nečega što je traumatično dešava veoma sporo.
Za novogodišnji vikend 1958. trebalo je da budem domaćica na Frenkovoj zabavi u restoranu "Romanoff" u Palm Springsu. Čula sam ga kako svima govori: „Zar ne izgleda savršeno?“ Onda je nešto u njemu „kliknulo“. Ostao je u blizini bara veći deo noći, a ja se nisam usuđivala da mu priđem. Bila je to potpuna katastrofa, vulkanska noćna mora. . . i jezivo iskustvo. Nekoliko dana kasnije, odletela sam u Njujork na premijeru filma, a Frenk me je čekao kada sam stigala u hotelski bar.
Razgovarali smo kao dva prijatelja koji su imali neviđenu hemiju sve vreme. Nije znao kako da se izvini, ali je bio prilično potišten, barem za njega. Rekao je da se osećao zarobljenim, ali sada može da se suoči sa tim: „Hoćeš li se udati za mene?“ Naravno, sve moje barijere su pale. Mora da sam oklevala najmanje 30 sekundi. Bila sam euforična.
Mlada devojka je došla po autograme. Frenk mi je dao papirnu salvetu i olovku, i dok sam počela da pišem, rekao je: „Zapiši svoje novo ime.“
Tako je posle „Loren Bekol“ nastala „Beti Sinatra“. Često sam se pitala šta je sa tom papirnom salvetom. To je bila teška tajna za čuvanje, a ja sam pucala od želje da svi znaju. Ali uspela sam da držim jezik za zubima. Jedne noći u pozorištu u LA-u, prišla mi je kolumnistkinja tračeva Luela Parsons i pitala me da li ćemo se Frenk i ja venčati. Budući da sam bila loš lažov, rekla sam: „Zašto ga ne pitaš?“
U magazinima sledećeg jutra, videla sam ogromna crna slova kako skaču prema meni: SINATRA ĆE DA OŽENI BEKOL. Drhtala sam - o moj Bože, kako se dođavola to dogodilo? Ispostavilo se da je moj agent to potvrdio. Pozvala sam Frenka, i mora da sam zvučala skrušeno iako nisam imala razloga za to. Bio sam toliko nesigurna da je to bilo patetično. Sledećeg dana, moji prijatelji su počeli da zovu, ali Frenk nije.
Rekla sam svima, uključujući i svojoj deci, da ne znam šta će se desiti između nas. Ali negde u pozadini moje glupe glave mislim da sam to rešila. Konačno je telefon zazvonio i Frenk je rekao: „Zašto si to uradila?“
Srce mi je lupalo dok sam molila da mi se oprosti za nešto što nije bila moja greška. Hladnim, glasom, rekao mi je: „Danima nisam mogao da izađem iz svoje sobe. Moraćemo da se pritajimo, da se ne vidimo neko vreme.’ Nisam znala da će ovo biti moj poslednji telefonski poziv od Frenka.
Videla sam ga na zabavi mesec dana kasnije, a on se pravio da me ne vidi. Nije progovorio ni jednu reč — ako je pogledao u mom pravcu, ponašao se kao da je stolica bila prazna. Bila sam tako ponižena, tako posramljena. Više bih volela da mi je pljunuo u lice.
U stvari, Frenk mi je učinio veliku uslugu. Spasio me je od katastrofe u kojoj bi bio naš brak. Ponašao se kao budala, ali ja ću uvek imati posebna osećanja za njega. Dobra vremena koja smo imali su bila predivna. Za Frenka, bol zbog gubitka Ave je uvek pokvario njegova osećanja prema meni."
