Otac glumca Nebojše Glogovca, sveštenik Milovan neretko govori o glumčevim poslednjim danima, kao i o životu nakon sinovljeve smrti. Mnogi su se pitali zbog čega na Nebojšinom grobu nema krst, a prota Milovan dao je odgovor i na to pitanje.
Lepe reči o Glogiju mu daju snagu u borbi sa velikim bolom i neprestanom patnjom.
"Jeste muka. Jeste žalost. Jeste bol, neprebol… Ali, kad i danas stižu reči odasvud: Nebojša se nikad i nigde nije obrukao, to vam daje snagu da u molitvi i veri koju je i on živeo, nadvisite ličnu patnju. Molitva je najbolji lek, uteha i nada. Pre svega vera da je on sad sa Bogom živim, istinitim. Da je u boljem svetu od onog koji je ostavio. Uteha je i u tome što se on ostvario u ovozemaljskom životu", rekao je svojevremeno za "Večernje novosti".
Tokom razgovora sa Marinom Rajević Savić otkrio je da bol za sinom ne prolazi, kao i da je utehu našao u molitvi i veri.
"On je za porodicu predstavljao pre svega figuru sina, brata, supruga i oca. Verovatno mi ne bismo mogli da budemo objektivni zbog osećaja da je to naše dete. Da je stvarno vrhunski glumac shvatio sam kad je na Pulskom festivalu dobio nagradu za najbolju mušku ulogu u filmu "Ustav Republike Hrvatske", iako je pre toga igrao Dražu Mihajlovića.", rekao je prota Milovan.
On je takođe otkrio da je imao veliku želju da sin krene njegovim stopama, te da i on postane svešteno lice, međutim, Glogi se opredelio se za glumu.
"Jedan od profesora, Braca Ognjanović, šalio se kako je on od Nebojše napravio glumca jer ga je dva puta oborio. Kad je video da tu treba da se "zapne", da se radi, odlučio je da pređe na glumu. Rekao sam "važi", smatrajući da neće položiti prijemni. Moj uslov je bio da upiše i teologiju, ali je zaboravio na to obećanje. Govorio sam: "Bolje da bude dobar glumac, nego loš sveštenik.", rekao je Milovan.
Prota Milovan godinama je sahranjivao ljude, držeći opelo, međutim, nije ni slutio da će ga zadesiti smrt koja će mu promeniti život.
"Dok smo mi živi, molitva je veza sa onima koji više nisu sa nama. Bogu se obraćamo kao prijatelju, kao jednom od nas koji je prošao kroz ljudke probleme i zbog toga je u stanju da shvati naš bol i tugu. 40 godina sam sahranjivao ljude i mlade i stare i decu i pokušavao da im kao sveštenik pružim utehu, dam nadu, očuvam veru. Ali kada se meni desio gubitak, bio sam prepušten tome da sam nađem snage da očuvam sebe u bolu. Moram da dodam da je velika neistina da sam ja sinu držao opelo na sahrani ", objasnio je.
"Dan posle sahrane, kad smo došli na grob, bilo je mnogo cveća i venaca, kao i drveni krst. Nije ga bilo kad sam došao sledeći put. Objasnili su mi da su ga stavili ispod ploče, jer u Aleji zaslužnih građana nije predviđeno da stoje verska obeležja. Ne pitajući nikoga otišao sam u jednu livnicu i napravio krst od bronze, koji je doskoro stajao. Da li su ga sklonili ili ga je neko ukrao, ne znam. Nameravam da stavim kameni krst, mora da stoji versko obeležje ", poručio je protojerej - stavrofor.
