„Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak, 1. juna 1936. u 6.30 po podne, u Sarajevu, u Ulici Nova mahala br. 6…”
Odrastao je u patrijahalnoj porodici, a odmah nakon završene gimnazije upisao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu 1956. godine. Fakultet je završio u roku, i veoma brzo postao velika zvezda, najpre u Jugoslaviji, a zatim su njegov talenat prepoznali i u svetu.
Za ulogu Halil-bega u filmu Roj dobio je nagradu na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1966. godine. Samo godinu dana kasnije snimio je kultni film Skupljači perja koji ga je proslavio. Igrao je u Italiji, a ubrzo je počeo da sarađuje sa Džonom Hjustonom, Olivijeom de Hevilendom, Avom Gardner, Šarlom Aznavurom.
Čekao ga je Holivud, ali on je ipak ostao na Balkanu. Zbog političke situacije povukao se iz javnosti 1987. godine. Nije glumio i nije davao intervjue. Ipak, 26. aprila 2001. godine Bekim Fehmiu dao je intervju Danasu, govorio je otvoreno o politici i društvu.
Deo intervjua prenosimo u celosti.
„Poslednji oproštajni intervju dao sam 14.4.1987. godine Miri Radošević, za Politiku, kada sam napustio predstavu Madam Kolontajn.
Povod za napuštanje bila je takozvana neorganizovanost predstave, a pravi razlog je širenje propagande i antialbanske mržnje, takoreći od Triglava do Đevđelije. Tada sam rekao da se osećam kao Hamlet kad kaže „ovo je vreme izašlo iz zgloba”, da se osećam „Kao na rubu pameti” Miroslava Krleže, da se osećam kao iz pesme Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata, koji kaže „…o dajte meni samo šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast…”, tako je posle dugih 14 godina dobrovoljnog medijskog ćutanja, te 2001, ekskluzivan intervju za Danas počeo Bekim Fehmiu, prvi albanski akademski i filmski glumac koji je igrao u pozorištima i filmovima širom nekadašnje „velike” Jugoslavije.
Rođeni Sarajlija sarađivao je sa Džonom Hjustonom, Olivijom de Hevilend, Avom Gardner, Robertom Šouom, Dirkom Bogardom, Šarlom Aznavurom… a na odlazak iz umetničkog sveta SFRJ odlučio se posle jednog školskog incidenta.
„Poslednja kap u punoj čaši je bila kada sam kod kuće zatekao prebledelu Branku (Petrić, suprugu i glumicu, prim. aut), a Uliksa (sina, prim. aut) u šoku. Nastavnica srpskohrvatskog jezika hvalila je Esada Mekulija, a zgražavala se nad njegovom suprugom dr Mekuli ‘koja Srpkinjama i Crnogorkama vadi živu decu iz utrobe’. Objasnio sam Uliksu da je to čista laž, jer da je istina bila bi u zatvoru i bilo bi joj oduzeto pravo na rad! Trideset pet zatrovanih mladih duša – učenika, trideset pet porodica sa ko zna koliko članova se zatrovalo mržnjom. Priroda mog bića dovela me do ćutanja…”
Kao neko ko je mladost proveo u Prizrenu, glumački zanat savladao u Beogradu, a kinematografsku karijeru gradio na raznim meridijanima, sagovornik našeg lista je percipirao tragičan raspad jedne moćne balkanske države.
„Za mene istorija zaista jeste učiteljica života. Kao što je Hitler započeo sa Jevrejima, ja sam od početka bio svestan da je počelo sa Albancima, ali da se tako neće završiti. Znao sam: rat dolazi. Najzlokobnija kob ovde se, na kraju, sručila na srpski narod, ponovo je došlo do situacije kada Srbin puca na Srbina. Mislim da se ništa strašnije od toga ne može dogoditi jednom narodu”.
NE PROPUSTITE
Večito zahvalan svom akademskom profesoru, „čika Miši Đuriću”, na predavanju dobrodošlice o kompletnoj istoriji Albanaca, kada je saznao da među studentima ima jednog pripadnika tog naroda, Fehmiu nije odgovornost za krvav razlaz bivših jugoslovenskih republika tražio i nalazio na strani.
„Sami smo krivi. I Srbi i Albanci na Kosovu sami su odgovorni za sve što im se dogodilo. Čovek nema pravo da krivi za sve ono što mu se dogodilo ni oca, ni brata, ni komšiju, ni bogove nego samog sebe. Jedna od naših tragedija je i u tome, što živeći zajedno, nismo se učili boljem od naših suseda, već onom gorem. Dobre osobine Albanaca Srbi nisu prihvatili, kao što ono pohvalno od Srba Albanci nisu prihvatili…”.
U izvanrednoj priči za praznično izdanje Danasa, čovek kom je čuveni američki režiser Džon Hjuston sa divljenjem priznao „dobar si, sine” posle zajedničkog gledanja projekcije Dezertera, otkrio je da mu je „pravi pravcati Džejms Bond”, još 1978. godine u Londonu rekao da je „snimljen film o Jugoslaviji, u kom je rečeno da će Treći svetski rat početi na Balkanu, zato što tamo žive najsiromašniji ljudi na potencijalno najbogatijoj zemlji”.
„Priznajem javno da sam se osećao poraženo kada sam čuo da je Albanac podigao ruku na starca 1999. godine, prvi put u istoriji koliko znam. Svi smo prešli granice koje se podrazumevaju bez obzira na tragediju koju je čovek doživeo. Zašto se onda čudimo ovoj strašnoj Božijoj kazni koju živimo?…”
Bekim Fehmiu, čije ime na albanskom znači „odličan blagoslov”, objasnio je istom prilikom i zbog čega više nije sebe video u voljenoj profesiji. Prvo u rodnoj zemlji a onda i bilo gde drugde….”
Film Skupljači perja Aleksandra Saše Petrovića prikazan je u Kanu pola veka nakon premijere i osvajanja Velike nagrade žirija tog francuskog festivala 2017. godine.
Bekim Fehmiu preminuo je 15. juna 2010. godine u Beogradu.
