Fank i soul ikona, bivša supruga jazz legende Majlsa Devijsa i prijateljica Džimija Hendriksa i Slaj Stouna, Beti Dejvis nestala je sa scene 1979. U žižu interesovanja nakratko ju je vratio dokumentarac reditelja Fila Koksa, "They Say I’m Different", koji je izašao 2017.
Prema pisanju magazina Roling Stoun Beti je umrla u svom domu u Pitsburgu, u 77. godini. Uzrok smrti nije objavljen. A, ko je, zapravo, žena koja je sa samo tri muzička albuma uspela toliko da utiče na istoriju muzike i bez koje stvaralaštvo The Rootsa, Outkasta, Erike Badu ne bi bilo isto? Upamćena kao prva pevačica koja je spojila provokativni seksepil sa tvrdim funk zvukom i kao supruga Majlsa Dejvisa, iako je sa muzičarem provela u braku samo godinu dana, trebalo bi je ceniti zbog toga što je upravo ona utrla put mnogim pevačicama koje su došle nakon nje.
Rođena je kao Beti Mabri 1945. i odrasla u Severnoj Karolini, odakle se seli u Pitsburg, da bi sa 16 otišla u Njujork, upisavši Fashion Institute of Technology. Upijala je kulturu Grinvič Vilidža i muziku ranih 1960-ih. Radila je kao DJ u klubu Cellar, multikulturalnoj umetničkoj koloniji modela, studenata dizajna, glumaca i pevača. I ona je radila kao model, slikajući se za naslovne strane časopisa Seventeen, Eboni i Glamur.
Ključna stvar za njene muzičke početke bilo je upoznavanje sa Jimijem Hendriksom i Slajem Stounom, dok je njen prvi singl producirao soul pevač Lou Kortni. Singl se zvao “The Cellar”. Snima nekoliko pesama dok je bila u vezi sa Hjuom Masekelom, 1968, a potom i sa Majlsom (1969). Tada je u studiju Kolumbija rekordsa snimila najmanje pet pesama, za koje producenti nisu bili zainteresovani, ali ih objavljuju mnogo godina kasnije, 2016 (The Columbia Years, 1968–1969).
Nakon završetka braka s Majlsom, Beti se seli u London, gde nastavlja manekensku karijeru. I u Velikoj Britaniji se bavila muzikom, a onda se vraća za USA i 1973. izdaje prvi funk album, “Betty Davis”. Objavila je još dva studijska albuma “They Say I’m Different” (1974) i prvenac za izdavačku kuću Island Records “Nasty Gal” (1975). Nijedan od tri albuma nije imao komercijalni uspeh, ali je Dejvisova kao pevačica postala kultna figura, delom zbog svojih neskrivenih seksualnih tekstova i načina na koji je izvodila pesme, a koji je u to vreme smatran kontroverznim.
U Americi su bili zabranjeni njeni nastupi na televiziji, zbog seksualno-agresivne scenske persone. Neki od koncerata su bojkotovani, a mnoge pesme nisu puštane na radiju zbog pritiska određenih verskih grupa. Karlos Santana se prisetio jednom prilikom Beti, opisavši je kao nesalomivu ličnost, osobu koja se ne da ukrotiti - muzički, filozofski i fizički, bila je ekstremna i privlačna. A njen bivši muž, Majls Dejvis, u autobiografiji koju je izdao 1989. godine, opisao ju je rečima: “Madona pre Madone i Prins pre Prinsa”. U istoj knjizi, Majls je govoreći o krahu njihobvog braka istakao da nije mogao da toleriše njen odnos sa Hendriksom, tvrdeći da su Džimi i Beti bili ljubavnici, što je ona kasnije negirala.
Pre četrdeset i nešto godina, davne 1979. Beti se povlači sa muzičke scene i vraća se u rodni grad , gde živi povučeno do kraja života. U potragu za njom se pre nekoliko godina dao reditelj Fil Koks, koji je uspeo da je snimi u njenom domu, ali tako da se na filmu ne vidi njeno lice, već samo silueta. U pitanju je dokumentarac “They Say I’m Different”, u kome je Beti govorila o svom odrastanju, muzici i braku sa Majlsom. Otkrila je da je muzika oduvek bila deo njenog bića, da je prvu pesmu napisala sa 12, te da od tada nije prestajala da piše. Majls ju je ohrabrio da peva, a ona je bila njegova spona sa tadašnjom kontrakulturnom i uzburkanom stvarnosti (1968. godina bila je luda za čitavu planetu, a ne samo u Americi). Uticala je na promenu njegovog stila oblačenja, upoznala ga je sa distorziranim zvukom Džimija Hendriksa i galopirajućim ritmom. No, otkrila je i da joj nikako nije bilo lako u braku sa njim.
- Svakim danom koji sam proživela sa njim zaslužila sam prezime Dejvis. Majls je bio energija. Nekad svetla. Nekad tamna. I bio je besan. Nikome nikad nisam rekla koliko je bio nasilan. Kad sam ga napustila sve to sam stavila na svoja tri albuma tvrdog funka.
Karijeru je završila zato što su joj “belci iz muzičke industrije” sugerisali da treba da menja zvuk, izgled, da se uklopi u masu kako bi potpisivala muzičke ugovore. “Ubrzo sam naučila da zvezde pate i gladuju u tišini”, rekla je Beti, koja je lično platila veliku cenu za to što je bila drugačija, ali joj je to pomoglo da se u istoriji muzike svrsta u red izuzetnih izvođača, sa samo tri albuma napravivši nešto što neki muzičari ne bi mogli ni za tri života.
