Neke biografije deluju kao romani. U njima se smenjuju pobune, zabrane, progoni i pobede, a glavni junaci gotovo da prkose vremenu i okolnostima u kojima su rođeni. Takav je bio život Naval El Sadavi, egipatske lekarke, književnice i jedne od najuticajnijih feministkinja arapskog sveta.
Njena priča počela je u siromašnom selu u Egiptu, a završila se tako što je postala simbol borbe za prava žena širom planete. Tokom života suočila se sa zatvorom, cenzurom, pretnjama smrću i egzilom, ali ni u jednom trenutku nije odustala od svojih uverenja.
Odrastanje u svetu koji devojčicama nije opraštao
Naval El Sadavi rođena je 27. oktobra 1931. godine u selu Kafr Tahla u Egiptu, kao drugo od devetoro dece. Odrastala je u društvu u kojem su devojčice od najranijeg detinjstva učene da budu poslušne i spremne da prihvate sudbinu koju im drugi odrede.
Predrasude prema ženama bile su toliko duboko ukorenjene da ih je slušala čak i u sopstvenoj porodici. Njena baka često je ponavljala da jedan muškarac vredi više od više žena i da su žene izvor nesreće. Te reči ostale su joj urezane u sećanje, ali ne kao pouka koju treba slediti, već kao primer nepravde protiv koje će se boriti čitavog života.
Trauma koja je odredila njenu misiju
Kada je imala samo šest godina, bila je podvrgnuta ženskom obrezivanju, praksi koja je i danas prisutna u pojedinim delovima sveta. Godinama kasnije govorila je da nikada nije zaboravila bol, strah i osećaj izdaje koji je tada doživela.
Držale su je žene iz njene porodice dok je zahvat obavljan, a upravo je to iskustvo postalo jedna od najvažnijih tema njenog kasnijeg rada. Umesto da o tome ćuti, kako je društvo očekivalo, odlučila je da javno govori o posledicama koje takva praksa ostavlja na žene.
Kako je desetogodišnja devojčica sprečila ugovoreni brak
Samo nekoliko godina kasnije usledio je novi pokušaj da joj se oduzme pravo na izbor.
Kada je imala deset godina, porodica joj je već pronašla budućeg muža. Dan kada je rodbina potencijalnog mladoženje trebalo da dođe i proceni da li je podobna za brak bio je trenutak koji je mogao da odredi čitav njen život.
Međutim, Naval je smislila neobičan plan.
Ušla je u kuhinju i počela da žvaće sirovi patlidžan sve dok joj zubi nisu poprimili tamnu boju. Kada su gosti stigli, široko im se osmehnula. Njeni pocrneli zubi bili su dovoljni da ih odbiju i pregovori o braku su propali.
Taj mali čin dečjeg prkosa doneo joj je ono što joj je bilo najpotrebnije – vreme.
Od seoske devojčice do doktorke medicine
Za razliku od mnogih muškaraca svog vremena, njen otac verovao je da i ćerke imaju pravo na obrazovanje. Naval je koristila svaku priliku da čita i uči.
Već sa trinaest godina napisala je prvi roman, a kasnije je odlučila da upiše medicinu. Diplomirala je 1955. godine na Univerzitetu u Kairu i ubrzo počela da radi kao lekar u ruralnim delovima Egipta.
Tamo se svakodnevno suočavala sa posledicama siromaštva, diskriminacije i patrijarhalnih običaja. Lečila je žene koje su trpele komplikacije nakon obrezivanja, prisustvovala tragedijama tokom porođaja i slušala priče žena koje nisu imale mogućnost da pobegnu iz nasilnih brakova.
Ta iskustva dodatno su učvrstila njeno uverenje da o problemima žena mora da se govori otvoreno.
Knjiga koja je izazvala bes vlasti
Sedamdesetih godina Naval El Sadavi već je bila poznata kao lekarka i autorka koja odbija da ćuti.
Godine 1972. objavila je knjigu „Žene i seks“, u kojoj je otvoreno govorila o seksualnosti, položaju žena i štetnim tradicijama koje su se predstavljale kao društvene norme.
Reakcija vlasti bila je brza. Uklonjena je sa funkcije u državnom zdravstvenom sistemu, časopis koji je uređivala ugašen je, a njeni tekstovi našli su se pod cenzurom.
Ipak, zabrane su je samo učinile još odlučnijom.
Roman koji je postao simbol ženskog otpora
Nekoliko godina kasnije objavila je delo koje će je proslaviti širom sveta – roman „Žena na nultoj tački“.
Inspiraciju je pronašla u susretu sa zatvorenicom osuđenom na smrt zbog ubistva muškarca koji ju je godinama iskorišćavao. Kroz tu priču Naval je prikazala položaj žena u društvu koje ih često lišava izbora, dostojanstva i slobode.
Roman je ubrzo postao jedno od najvažnijih dela arapske feminističke književnosti.
Zatvor, olovka za oči i toalet papir
Početkom osamdesetih godina njena kritika društva i vlasti postala je previše glasna da bi bila ignorisana.
Tokom masovnih hapšenja političkih protivnika režima predsednika Anvara el Sadata, Naval El Sadavi završila je iza rešetaka. Imala je 49 godina.
U zatvoru joj nisu dozvolili papir ni olovku. Međutim, pronašla je način da nastavi da piše.
Jedna zatvorenica uspela je da joj donese olovku za oči, a Naval je svoje misli zapisivala na listovima toalet papira. Na njima je beležila svakodnevicu zatvora, priče žena sa kojima je delila ćeliju i razmišljanja o sistemu koji pokušava da kontroliše njihove živote.
Ti zapisi kasnije su postali knjiga „Memoari iz ženskog zatvora“, jedno od najvažnijih svedočanstava o političkom progonu žena u Egiptu.
Borba koja se nastavila i posle zatvora
Posle atentata na predsednika Sadata 1981. godine puštena je na slobodu, ali nije odustala od svog rada.
Već naredne godine osnovala je Udruženje solidarnosti arapskih žena, prvu nezavisnu feminističku organizaciju u Egiptu. Njena borba ubrzo je dobila međunarodni značaj, ali su rasli i rizici.
Fundamentalističke grupe pretile su joj smrću, a devedesetih godina našla se na listama za likvidaciju. Zbog bezbednosti je jedno vreme živela u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je predavala na prestižnim univerzitetima poput Harvarda, Jejla, Kolumbije i Berklija.
Kandidatura protiv Mubaraka
Ni u poznim godinama nije izgubila borbeni duh.
Kada je imala 73 godine, objavila je kandidaturu za predsednika Egipta, suprotstavljajući se dugogodišnjoj vlasti Hosnija Mubaraka. Iako je znala da su joj šanse male, želela je da pošalje jasnu poruku da žene imaju pravo da učestvuju u svim sferama društvenog života, uključujući i najviše državne funkcije.
Naval El Sadavi preminula je 21. marta 2021. godine u Kairu, u 89. godini života.
Za sobom je ostavila više od pedeset knjiga prevedenih na brojne jezike, ali i nasleđe koje se ne meri samo književnim delima. Smatrana je jednom od najznačajnijih figura arapskog feminizma i ženom koja je pokazala da borba za prava žena u arapskom svetu nije došla spolja, već je nastala iz iskustava samih žena.
Gotovo devedeset godina odbijala je da prihvati sudbinu koju su joj drugi namenili. Prvo kao devojčica koja je pocrnela zube da bi izbegla ugovoreni brak, zatim kao lekarka, spisateljica, zatvorenica i aktivistkinja.
