Sve transrodne osobe sa naših prostora: Rade promenio pol, ali se nije razveo od žene, Njegošev dečko nije znao da je on sada žena, a Vjerana su mučki ubili

U poslednjih nekoliko decenija, Balkan je, iako sporije od zapadnih zemalja, počeo da otvara prostor za razgovor o identitetu, rodnim ulogama i ličnoj slobodi da svako bude ono što zaista jeste. U društvu gde su predrasude duboko ukorenjene, svaka javna ličnost koja je hrabro progovorila o svojoj tranziciji postala je simbol borbe za vidljivost i prihvatanje.

Merlinka (Vjeran Miladinović)

Transrodna javna ličnost i glumac iz bivše Jugoslavije, poznata po filmu Marble Ass, važna figura u istoriji LGBTIQ aktivizma na Balkanu.

Vjeran Miladinović Merlinka (14. oktobar 1958 — 22. mart 2003) bila je figura koja je, uprkos svim preprekama i predrasudama, svojim životom duboko obeležila srpsko društvo s kraja 20. i početka 21. veka. Da je danas živa, napunila bi 67 godina. Njena sudbina — puna bola, borbe za vidljivost i težnje ka prihvatanju — ostavila je neizbrisiv trag u istoriji LGBT zajednice na Balkanu.

Iako se sam nikada nije izričito izjašnjavao kao transrodna osoba, Merlinka se smatra prvom javno vidljivom trans osobom i seksualnom radnicom u Srbiji. 

Potraga za identitetom

Rođen u Zagrebu 1958. godine, Vjeran je odrastao bez stabilnog porodičnog oslonca. Veći deo detinjstva proveo je u domu za nezbrinutu decu, suočen s odbacivanjem i neizvesnošću. Kada je došao u Beograd, započeo je novo poglavlje života — ono u kojem je, uprkos osudama i rizicima, odlučio da pronađe i živi svoj istinski identitet.

Prvo je diskretno počeo da se oblači i šminka kao žena, istražujući granice svog izraza i slobode. U tridesetoj godini, 1989, potpuno se transformisao u Merlinku — ime koje će kasnije postati simbol otpora, umetnosti i hrabrosti da se bude drugačiji.

Beograd, ulice i prepoznatljiv stil

Merlinka je većinu svog života provela na beogradskim ulicama, najčešće u okolini Zelenog venca, gde se bavila prostitucijom. Bila je poznata po svom upečatljivom stilu: kratke suknje, visoke potpetice, nakit i karmin — kombinacija koja je, u tadašnjem društvu, bila i čin pobune i izraz slobode.

Uprkos teškim okolnostima, posedovala je izuzetnu harizmu, oštrinu duha i iskrenost koja je retko koga ostavljala ravnodušnim. Njena autentičnost učinila ju je jedinstvenom pojavom u vremenu kada su transrodne i homoseksualne osobe bile gotovo nevidljive u javnosti.

Vjeran je napisao autobiografiju „Terezin sin“, knjigu koja je kasnije dobila kultni status u krugovima koji proučavaju queer istoriju regiona. Kao Merlinka, glumila je u nekoliko filmova legendarnog Želimira Žilnika — među kojima su „Dupe od mramora“ (1995), „Beograde, dobro jutro“ i „Lepe žene prolaze kroz grad“.

Film „Dupe od mramora“ donosi autentičan prikaz života marginalizovanih ljudi u Srbiji devedesetih, a Merlinkina pojava u njemu bila je više od uloge — bila je to njena stvarnost, ogoljena i iskrena.

Tragična smrt i nerešeno ubistvo

Merlinkin život prekinut je brutalno 22. marta 2003. godine u Krnjači, na periferiji Beograda. Ubijena je svirepo — zadavljena, a potom pretučena zidarskim čekićem. Njeno telo pronađeno je tek mesec dana kasnije, u poodmakloj fazi raspadanja.

Iako je bilo osumnjičenih, ubica nikada nije pravosnažno osuđen. Slučaj je ostao nerešen, a njeno ubistvo i danas se smatra jednom od najvećih sramota pravosudnog sistema u kontekstu zločina iz mržnje.

Neposredno pre smrti, Merlinka je govorila da želi da napusti prostituciju i da se „izvuče s dna života“. Zaposlila se kao domarka u Beogradskom planetarijumu i govorila o novom početku. Sudbina joj, međutim, nije dala priliku da ga doživi.

Sećanje i simbol slobode

U njenu čast, od 2009. godine održava se Merlinka festival — međunarodni festival queer filma, koji danas predstavlja jedno od najvažnijih okupljanja LGBT zajednice u regionu.

Na mestu gde je često radila, na uglu ulica Gavrila Principa i Koče Popovića, postavljena je spomen-ploča sa nazivom „Merlinkina ulica“. Dvadeset godina nakon njene smrti, umetnici su postavili i spomenik „Broj 43“ — par ružičastih štikli sa QR kodom koji vodi ka njenoj biografiji. Nažalost, spomenik je ubrzo vandalizovan, što samo potvrđuje koliko borba za toleranciju još traje.

Vjeran Miladinović Merlinka ostala je upamćena kao čovek koji nije želeo da se krije, ni iza tuđih očekivanja, ni iza društvenih normi. Njena priča je svedočanstvo o hrabrosti, o borbi da se živi autentično, čak i kada to znači platiti najvišu cenu.

Andreja Pejić — manekenka rođena na prostoru BiH/regiona

Javno se predstavila kao trans žena 2013–2014.

Srpska manekenka poreklom iz Bosne i Hercegovine, Andreja Pejić, osvojila je svetsku modnu scenu mnogo pre nego što je 2014. godine javno objavila da je promenila pol. Njena karijera, koja je počela gotovo slučajno, danas je primer istrajnosti, autentičnosti i hrabrosti u svetu koji retko prašta različitost.

Detinjstvo i beg iz ratom zahvaćene Bosne

Andreja je rođena kao Andrej Pejić 1991. godine u Tuzli. Njeni roditelji su se razveli ubrzo nakon njenog rođenja, a nju i brata Igora odgajale su majka i baka. Tokom ratnih devedesetih, porodica je živela u strahu i neizvesnosti, da bi 2000. godine odlučila da se preseli u Australiju, u potrazi za sigurnošću i novim početkom.

To novo okruženje donelo je i priliku da Andreja postepeno istraži i izrazi svoj identitet. Već u tinejdžerskom periodu osećala je da se ne pronalazi u rodnoj ulozi koja joj je data po rođenju, ali je dugo zadržavala to osećanje za sebe, bojeći se reakcije okoline.

Slučajni početak karijere koji je promenio sve

Nakon završetka škole, Andreja se zaposlila u lancu brze hrane, ne sluteći da će upravo tu početi njen neverovatan uspon. Primetio ju je modni agent, koji je odmah prepoznao njen jedinstveni izgled i potencijal. Vrlo brzo ušla je u svet mode i postala međunarodna senzacija.

Na samom početku karijere nosila je i muške i ženske revije za poznate modne kuće, među kojima se posebno istakao Žan Pol Gotje, koji je u njoj video simbol fluidnosti i savremene lepote. Portal Models.com svrstao ju je među 50 najboljih svetskih modela, a bila je i na listi 100 najseksipilnijih žena sveta, što je bilo revolucionarno za to vreme.

Tranzicija i hrabrost da bude svoja

Godine 2013. Andreja se našla na naslovnim stranama svetskih magazina kada je otvoreno progovorila o svojoj odluci da započne proces tranzicije. Samo godinu dana kasnije, podvrgnula se operaciji promene pola i istakla da je to bio najvažniji i najsrećniji trenutak njenog života.

„Ljudi su mi govorili da ću izgubiti ono što me čini posebnom, da više neću biti zanimljiva jer već ima mnogo lepih devojaka na svetu. Ali ja sam znala da istinska vrednost dolazi iznutra“, rekla je u intervjuu za Vogue.

Njena priča inspirisala je mnoge i otvorila važan dijalog o transrodnosti u modnoj industriji, koja se do tada retko bavila tom temom.

Osim manekenstva, Andreja se ostvarila i kao glumica. Najzapaženiju ulogu ostvarila je u filmu „Dalíland“ (2023), koji govori o ekscentričnom braku slavnog umetnika Salvadora Dalija i njegove supruge Gale. U tom ostvarenju Andreja je tumačila lik Amade Lir, francuske pevačice i Dalijeve muze, koja je bila i jedna od njegovih najbližih prijateljica. Film je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Torontu, a kritičari su posebno pohvalili Andrejinu harizmu i scensku prisutnost.

Stil, bogatstvo i novi počeci

Dugi niz godina bila je prepoznatljiva po plavoj kosi, ali je u novije vreme odlučila da se vrati svojoj prirodnoj smeđoj nijansi, naglašavajući time svoj novi, zreliji identitet.

Prema pisanju stranih medija, Andreja se danas ubraja među najbogatije manekenke u Australiji, sa imovinom koja se procenjuje na oko 1,5 miliona dolara. Iako se poslednjih godina manje pojavljuje na modnim pistama, aktivno učestvuje u različitim umetničkim i društvenim projektima, zalažući se za prihvatanje i jednakost trans osoba širom sveta.

Helena Vuković (poznata kao „major Helena“) 

Jedna od prvi javno prepoznatih trans žena iz Srbije koja je javno govorila o tranziciji nakon službe u vojsci.

“Sad malo ja, izgubila sam bila sve što je moglo da se izgubi. Sada počinjem novi život. Konačno krećem onako kako ja želim”, kaže Helena Vuković, žena čija je priča simbol hrabrosti, slobode i potrage za sopstvenim identitetom.

Njena životna ispovest, koju prenosi Nova.rs, svedoči o upornosti jedne osobe da, uprkos svemu, ostane verna sebi.

Od vojnog majora do simbola slobode

Helena je rođena 1973. godine kao M. V. Pohađala je Vojnu gimnaziju, a potom i Vojnu akademiju, koju je završila 1996. godine. U Vojsci Srbije služila je do 2014. godine, kada je penzionisana sa činom majora, nakon što je obelodanila da započinje proces prilagođavanja pola svom rodnom identitetu.

Pre nego što je odlučila da sledi svoj put, imala je brak i četvoro dece. Sve što je gradila, srušilo se, ali, kako sama kaže, prevagnula je sloboda.

Tranzicija kao novo rođenje

“Formalni i fizički početak novog života desio se pre tačno pet godina – tada sam imala operaciju prilagođavanja pola svom rodu. Trajala je pet i po sati, bila je teška, ali oslobađajuća”, priseća se Helena.

Proces tranzicije započela je u januaru 2015. godine, a završila već u maju 2016. – “rekordnim tempom”, kako kaže. “Rekla sam odmah – meni se žuri, hoću da ostatak života provedem kvalitetno. Izgubila sam i brak i posao, ali sam dobila sebe.”

Sa osmehom se priseća fizičkih promena: “Rastu ti grudi, boli te, kao da ponovo prolaziš pubertet – samo u kontra smeru. Sva sam uzbuđena govorila drugaricama: ‘Vidi, porasle su mi grudi!’ – ponašala sam se kao tinejdžerka.”

“Dobar dan, svete!”

Helena pamti i dan kada je ušla u operacionu salu – sa neverovatnim optimizmom.

“Uletela sam kao na plažu. Nije me bilo strah, nisam razmišljala o bolu, ni o oporavku. Posle operacije prvo što sam tražila bio je telefon – da napravim selfi. Napisala sam ispod fotografije: ‘Dobar dan, svete.’”

Najemotivniji trenutak bio je prvi susret sa novim telom, kada se, kako kaže, od uzbuđenja onesvestila: “Samo sam uspela da izgovorim: ‘Nije mi dobro’, i pala.”

Život posle svega

Oporavak je trajao mesec dana, a pomagali su joj prijatelji iz organizacije Egal. Ubrzo je pronašla novi posao, novu partnerku, i novi dom u Novom Sadu. “Četiri godine smo zajedno, sada mi je to verenica. Čekamo zakon, da možemo i zvanično da se venčamo.”

Ali, kada govori o bivšem životu, njen glas zastane:
“Moraš da naučiš da živiš sa posledicama svojih odluka. Bolje ovako nego da sam ostala polu-luda. Boli, ali se osećam bolje i kvalitetnije – sada mogu i više da dam svojoj deci.”

Početak transrevolucije u Srbiji

Helena Vuković postala je prva transrodna žena u Srbiji koja je javno progovorila o svom iskustvu.

“To je bio početak transrevolucije u Srbiji. Da sam bila krojačica ili apotekarka, možda ne bi imalo odjek. Ali kao oficir vojske, to je dobilo drugu težinu. Mediji su pomogli da se priča približi ljudima, da vide ljudsku stranu svega.”

Njena hrabrost doprinela je i promeni Zakona o matičnim knjigama, pa danas osobe u Srbiji mogu zvanično da upišu promenu pola.

Elektra Elite (Elektra Elit) — trans pevačica/performerka 

Elektra Elit je transrodna pevačica iz regiona, koja je svoju popularnost učvrstila nakon što je javno govorila o tranziciji i životu u Švajcarskoj. Rođena je 1977. godine u Kninu, a školovanje je završila u Beogradu – Četvrtu beogradsku gimnaziju i Višu hotelijersku školu. Početkom 21. veka preselila se u Švajcarsku, gde je studirala medicinu, odsek za bolesti zavisnosti, i radila sedam godina sa decom koja su se suočavala sa problemima zavisnosti.

Porodica i tranzicija

Elektra ima dvoje dece iz prvog braka – ćerku Divu (2001) i sina Oskara (2005), koji su odrasli u Švajcarskoj, uz učenje srpskog jezika. 2007. godine razvela se i započela tranziciju, uz podršku porodice i bivše supruge. Tranzicija je uključivala medicinske i psihološke procedure, što je standardno u Srbiji i Švajcarskoj. Sa bivšom suprugom ostala je u dobrim odnosima.

Pored rada u medicini, Elektra se bavi pevanjem. Prvu pesmu, duet sa Angellinom pod nazivom “Lepa sam”, objavila je u septembru 2020. godine, a pesma je brzo postala popularna na YouTube-u. Tokom karijere dobila je podršku domaćih pevačica i učestvovala na festivalima u Srbiji. Planira i dalja muzička izdanja i knjigu o svom životu.

Lični život i odluke

Elektra je svojevremeno radila i u legalnom obliku prostitucije u Švajcarskoj, kao što je izjavila u intervjuima. Po sopstvenom izboru, upustila se u taj posao, koji je u toj zemlji regulisan i podržan kroz fondacije i profesionalne okvire.

U oktobru 2021. godine udala se za biznismena Nenada Vujanovića, ali je brak brzo okončan jer nije želela vezu na daljinu i komplikacije u odnosu. Ističe da je finansijski samostalna i da želi da se fokusira na karijeru i lične projekte.

Elektra koristi svoju vidljivost da podstakne razgovor o trans osobama u regionu i da doprinese boljoj inkluziji. Odbila je ponudu za rijaliti šou kako bi zaštitila privatnost, ističući da svoj život i karijeru želi da vodi prema sopstvenim pravilima.

Nikolina Kovačević —srpska trans jutjuberka

Rođena je kao Njegoš, a ceo svoj život osećala se kao žena. Njeni snovi i da to postane su se ostvarili, danas se zove Nikolinai u svom telu se odlično oseća. Nikolina je nedavno našla dečka, a prema njenim rečima, on nije imao pojma da je ona nekada bila muškarac.

- Moj dečko, koji je bio Italijan, je guglao o meni i izašla mu je moja slika od pre, kad sam bila muško. On se frapirao, pao u nesvest ja mislim i nije mi se javljao ceo dan. On to meni nije hteo da kaže da zna tri, četiri meseca. Onda me je odveo na večeru i rekao mi da moram da mu priznam ono što krijem. Poslao mi i cveće i na večeri je tražio da mu priznam sve, ja ništa nisam htela da kažem. I u jednom momentu on meni kaže: "Ti se nisi rodila takva"...

Rođena kao Njegoš

Nikolina je rođena u telu muškarca i roditelji su joj dali ime Njegoš. Kako je sama rekla, od malih nogu je znala da je ona žena, zbog čega je skupila hrabrosti i podvrgla se medicinskim tretmanima, prvo hormonima, a zatim estetskim korekcijama, kako bi postala žena. Na kraju Nikolina je svoju tranziciju završila operacijom promene pola.

U svojoj misiji podržala ju je majka, a za domaće medije, progovorila je o odnosu sa ocem, koji je, po njenom priznanju, od Njegoša hteo da napravi muškarčinu.

- Željko je želeo da napravi od Njegoša ono što je on želeo, da bude muškarčina. A Nikolina je uvek bila tu i znala je Njegoš nikada ne može da bude muškarac, da će biti ovo što sad svi vide. Ja sam to znala od malena. Ne mogu da kažem da se Njegoš opirao Željku, jer nije bilo ni prostora za tako nešto, nije bilo moguće - istakla je ona.

Nikolina o promeni pola: "Svi smo raličiti"

O promeni pola, Nikolina je javno govorila.

- Operaciju pola želim od kad sam prihvatila samu sebe. Tada sam možda imala oko 10 godina. Kada sam počela da čekam tu operaciju imala sam 16 godina. Želim je, jer smatram da ne mogu da živim ovako. Svi smo raličiti. Priroda nije crno bela, nego je sve šarenoliko oko nas. Različiti smo i to je lepota ovog sveta. Meni je lično potrebna ta operacija i želim je zbog sebe - priča Nikolina i dodaje:

- Želim da ne moram da nosim steznik, da mogu normalno da obučem bikini, da mogu da se presvučem ispred drugarice i da ne mogu da se krijem i stidim. Čak i da mogu da se opustim sa partnerom, jer mi je sve to stvaralo blokadu - napominje Kovačevićeva.

Elena (rođen/a kao Rade) u nekim tekstovima navedena kao najstarija transrodna osoba u BiH

Elena, rođena kao Rade Molnar u Sarajevu, ceo je život osećala da je zarobljena u pogrešnom telu. Njena unutrašnja borba pratila ju je kroz detinjstvo, mladost i zrele godine, sve dok nije odlučila da promeni pol i postane ono što je oduvek osećala da jeste. Danas živi kao Elena, ponosna na svoj identitet i spremna da svoje iskustvo deli sa drugima.

Još od malih nogu Elena je shvatila da se razlikuje od svojih vršnjaka. Nije volela mušku odeću, igre niti ponašanje koje se od nje očekivalo. Sve što je bilo vezano za ženski svet činilo ju je srećnom, ali nije mogla da živi u skladu sa tim osećajem.

„Najteži period mog života bila je osnovna škola. Gledala sam devojčice kako nose suknje, šarene bluze i sandale, dok sam ja nosila odeću koja mi nije pripadala. Bilo mi je tužno što ne mogu da izgledam i ponašam se kao one“, priseća se Elena.

Brak i decenije potiskivanja identiteta

U pokušaju da potisne svoja osećanja, Rade je sa 20 godina stupio u brak i više od tri decenije živeo kao suprug i otac. Iako je imao porodicu i stabilan život, unutrašnja borba nije prestajala. Elena je priznala da je deo sebe skrivala čak i pred najbližima, nadajući se da će porodični život možda doneti mir.

„Više od 30 godina pokušavala sam da živim život koji se od mene očekivao, ali osećaj nepripadanja nije nestajao. Svakodnevno sam bila svesna da negde duboko u sebi krijem pravu verziju sebe“, ističe Elena.

Tranzicija Radeta u Elenu

Tek u sedmoj deceniji života Elena je odlučila da započne tranziciju. Put do promena bio je dug i težak – uključivao je medicinske procedure, hormone, terapije i putovanja u Beograd radi operacije, jer u Bosni i Hercegovini nije postojala odgovarajuća medicinska podrška.

„Kada mi je bila najpotrebnija podrška, gotovo svi su me napustili. Moja rodbina nije htela da mi pomogne, pa sam spavala u ruševinama dok sam dolazila na operaciju. Ostala su uz mene samo supruga, sin i suprugin brat“, priseća se Elena.

Odbacivanje i izolacija pratili su je u svakodnevnom životu: „U Sarajevu sam izgubila veliki broj prijatelja. Ljudi vas izbegavaju i neprijatnosti postaju deo svakodnevice. Gotovo da živite sami.“

Podrška supruge i porodice

Iako je njen izbor izazvao odbacivanje mnogih, Elena ističe da joj supruga i dalje pruža podršku. Njihov brak traje gotovo 50 godina, a supruga ju je prihvatila i poštovala njenu odluku. „Jedina stvar koju želim jeste da me moja supruga prihvati onakvu kakva jesam. To bi za mene značilo sve“, kaže Elena.

Srbija kao jedino rešenje za tranziciju

Elena je zatražila srpsko državljanstvo kako bi imala pristup lekovima i medicinskoj nezi potrebnoj za nastavak tranzicije. Iako živi skromno, od minimalne penzije, odlučna je da završi proces i konačno bude žena i u fizičkom smislu.

„Čekam operaciju koja će se uskoro dogoditi. To je moj poslednji korak ka potpunoj slobodi“, ističe ona.

Danas Elena ne traži sažaljenje ni odobravanje drugih – traži samo pravo da bude ono što jeste. Put ka tome bio je težak, pun bola i gubitaka, ali za nju nema povratka.

„Sloboda za mene nema cenu. Možda sam izgubila prijatelje i rodbinu, ali sam konačno pronašla sebe. I to je jedino što je važno“, zaključuje Elena.

Stil