Novinarku Anu Kanlić danas gledamo na Kurir televiziji u ulozi voditeljke vremenske prognoze, ali iza njenog prepoznatljivog osmeha krije se hrabra mlada dama koja je u 24. godini bila na ivici života i smrti. Naime, baš na Božić 2025. u crkvi osetila je atipičan bol u stomaku – tada shvata da zaista nešto nije u redu. Ubrzo je primljena u bolnicu kao hitan slučaj. Saznavši da boluje od mucinoznog adenokarcinoma desnog jajnika, počela je njena najvažnija borba za dah, za novo sutra. Sada svojim ličnim primerom inspiriše mnoge, pokazujući na delu da ništa nije nemoguće.
Nakon što je pobedila rak jajnika, nastavila je tamo gde je stala. Nije dozvolila da se poistoveti sa bolešću, nije zaboravila ko je, već se trudi da neustrašivo ide napred i ostvaruje svoje snove.
Od malih nogu sanjali ste da postanete voditeljka, novinarstvo nije samo Vaša profesija, već životni poziv. Kako ste se prpremali za novu ulogu na Kurir televiziji posle ozdravljenja?
- Pripreme su trajale, naravno, niko ne može da stane ispred kamere i da bude savršen, nemoguće je. Ali vremenom treba da se napreduje i stiče bolje iskustvo. Dobijala sam savete od starijih koleginica i iskusnijih. Da uvek budem svoja i prirodna i nasmejana kao što jesam. Da zamislim "flertovanje" sa kamerom, kako bi to izgledalo što spontanije. Naš jutarnji program se menja u hodu, iz dana u dan, tako i nove stvari možete očekivati u segmentu vremenske prognoze. Potrudiću se da opravdam i svoje kriterijume ali i vaše sa najnovijim informacijama iz Srbije i regiona što se tiče vremenskih prilika.
Mašta o autorskoj emisiji
U kom smeru biste voleli da se nastavi Vaša karijera?
- Sigurno sebe u nekom momentu života vidim kao autora svoje emisije, da l' će to biti sport ili moda, pitanje je. Od malih nogu sam pratila fudbal, ljubav prema Crvenoj zvezdi krenula je odmalena i ostala je i dan-danas. Volim da idem na utakmice i budem uz svoj tim.
Iako obožavate svoj posao, nikako se ne odričete vremena koje je rezervisano za odmor, hobije, prijatelje.
- U slobodno vreme volim da idem u duge šetnje i da igram. Volim muziku i ritam, nažalost ne znam da pevam, ali bih volela da znam.
Uvek se rado priseća predivnog detinjstva
Iz detinjstva nosite, prema Vašim rečima, samo najlepše uspomene i ne biste ga menjala ni za šta na svetu. A saveti koje ste neretko slušali kako od roditelja, tako i od baka i deka, postali su Vaša zvezda vodilja kroz život. Možete li nam malo opisati te dane?
- Bilo je ispunjeno ljubavlju, igrom i smehom. Nekako mislim da se vreme promenilo dosta, mi smo znali da se igramo na ulici, da uživamo i izmišljamo nove igre. Volela sam mnogo barbike, oblačenje istih, a bilo je momenata kada su ostajale i bez glave, kada sam želela novu. Nezahvalno iz ove perspektive, ali svi smo imali tu fazu sigurno. Uvek sam bila vrcava, primećena, kovrdžava kosa i zelene oči su uvek dolazile do izražaja gde god da sam se pojavila bila sam "atrakcija". Saveti su me i kroz život pratili, da budem svoja i da mi nema većeg prijatelja od porodice, i da uvek budem ljubazna i vaspitana, jer ne znam ko šta krije u svoja četiri zida.
Veruje da je dobila znak od Boga da nešto nije u redu sa njenim zdravljem
Posle Božića 2025. godine u Vašem životu više ništa nije isto. Verujete da Vam je Bog dao znak da odete kod lekara, i to baš na dan njegovog rođenja dok ste bila na liturgiji i čekali da se pričestite. Šta ste tada osetili?
- Prvi jasni znaci da nešto nije u redu su svakako bili grčevi u stomaku i stomak koji je za manje od dve nedelje porastao, štaviše izgledalo je kao da sam trudna. Odlazak kod lekara iz straha mi je promenio život iz korena. To je počelo u januaru prošle godine, od dana kada sam prvi put otišla na kontrolu do poslednjeg dana pamtim sve jasno. Odlazak u bolnicu, zbog veličine ciste (u tom trenutku 38cm), završilo se hitnom operacijom 13. Januara 2025. u Narodnom frontu, ne sluteći da sam operisala rak jajnika.
Kažete da se sve odvijalo neverovatnom brzinom, kako ste se suočili sa saznanjem da je, ipak, u pitanju maligni tumor?
- Nakon mesec dana stižu prvi nalazi iz Narodnog fronta, i prva informacija da se unutar ciste nalazio učauren maligni tumor. Zaboravih, meni je na kontroli pre operacije rečeno da će desni jajnik morati da bude odstranjen zbog mog zdravlja sutra. Kada sam čula dijagnozu, možda i nisam bila svesna težine problema. Prihvatila sam, ali i ne. Ravna linija, jer je osećaj bio kao da se ne priča o meni uopšte. Nakon konzilijuma koji je bio 7. Marta 2025, saznajem koja mi je terapija određena. Od tog momenta je meni samo prošlo: "Kako sad dalje i šta dalje", nisam želela da dam sebi prostora da razmišljam; "Kako ja, zašto ja", naravno vremenom kroz terapiju to pitanje se provlačilo ali kratkog daha.
Kasnije ste shvatili da je Vam je telo davalo neke znake upozorenja koje niste prepoznavali?
- Sigurno da mi je telo davalo znake poput bolova u donjem delu leđa, ali kao žensko mogu da slutim na 1001 stvar, samo ne na bolest. Ignorisala sam možda samo to. Posle nije bilo prostora da se pravim slepa.
Neretko slušamo od stručnjaka da su loše emocije osnov mnogih bolesti. Da li ste i Vi imali neki izazovan period pre nego što vam je otkriven taj agresivni oblik karcinoma?
- Težak period nisam imala. Ali, uvek krijem svoje emocije. Ne volim da pokazujem ljudima tu svoju stranu, što je loša strana mene bila. Mislim da je moj organizam trpeo moju tugu, bol, sreću, inače reproduktivni i "oboli" od tih potiskivanja emocija. Možda je i zbog toga, ali ne treba vraćati vreme. Bilo je prošlo je, tako je moralo. Svoj krst sam iznosila na leđima kako treba, to je najbitnije. Promenila sam pogled na svet i sebe prvenstveno. Postala sam zahvalnije, svesnija i zrelija. Naučila sam da budem zahvalna Bogu što sam se probudila to jutro, što sam živa, što gledam sunce, ljude, oblake, kišu. Naučila sam da osećam ljude, a ne da gledam kroz njih.
Četiri meseca borbe
Četiri meseca trajala je Vaša neizvesna borba, ,mama i tetka, koja se i sama suočavala sa rakom dojke, bile su Vam najveći oslonac. Kakve misli su Vam u tim trenucima prolazile kroz glavu?
- Proces lečenja je trajao 4 meseca, na 21 dan terapija. Dobila sam šest ciklusa hemioterapije. Terapija koja je prvenstveno mene psihički ojačala, promenila i naučila, a zatim i fizički. Kosa koja je simbol ženstvenosti i jačine, odlazi iz mog života tokom lečenja. Najemotivniji momenat jeste bilo to šišanje, ali i najjači trenutak kada ja izlazim bez perike i pokazujem svetu da nije sve u kosi. Gubitak obrva i trepavica, menjam se. Identitet koji više nije isti. Ali ostao je moj duh, snaga, razdraganost, smeh i harizma. Rečenica koju sam mnogo puta čula bila je: “Zašto se boriš protiv nečega od čega znaš da ćeš da umreš”, a to je u meni probudilo još veću volju - naglasila je Ana.
Sa druge strane, bilo je momenata i kada ste nailazili na nerazumevanje, nepromišljene postupke i neprimerene komentare drugih ljudi.
- To je bila moja treća ili četvrta terapija. I mahom se sve žene tu poznaju i bodre, ali tu ženu do tada nisam viđala. Pitala me je zašto sam tu, jer sam previse mlada. Nakon što sam joj ispričala svoju priča rekla mi je: “Znaš da ti nećeš biti majka.” Iako sam se ranije susretala sa komentarima da ću biti nerotkinja, tada sam rekla – baš zbog takvih ljudi, znam da ću sutra imati svoju decu živu i zdravu, videćeš da ću pobediti.
Momenat šišanja kao da je bio prekretnica u Vašem lečenju.
- Kada sam videla da gubim kosu, htela sam da preduhitrim stvari i učinim nešto korisno. Nisam želela da gledam kako mi u ruci ostaje pramen dug pola metra, a želela sam da pomognem toj deci koja nisu svesna svog problema, ne mogu tako olako da shvate šta im se dešava. Tek kada sam uzela da se ošišam, tu sam shvatila koliko sam jaka psihički i koliko daleko mogu da doguram. U momentu šišanja shvatam da mi se ne menja samo život, već i identitet. Ali, kada ste mentalno jaki, svaki neprijatelj ustukne pred vama, pa i bolest.
Kako sada, nakon životne bitke i izvojevane pobede, gledate na muško-ženske odnose, brak i porodicu?
- Na muško-ženske odnose gledam drugačije, neke stvari su mi sada bitnije od fizičkog izgleda. Na prvo mesto bih stavila to poštovanje. Kompromis i otvoren odnos, da nema laži i manipulacije. Smatram da sam to prerasla i tražim muškarca koji može da mi parira u jačini. Ne bih volela da budem jača od svog partnera, u emotivnom smislu, jer smatram da treba da budem zaštićena od strane muškarca. Iako nisam zaljubljena i nemam trenutno partnera, posle svega sam naučila da se zaljubljujem u život i ljubav prema njemu. Jednom imamo priliku za neke stvari i to zaista treba da iskoristimo, jer ne znamo da l' je to poslednji put i da li će nam se ukazati ponovo. Zato bi trebalo svi mi da cenimo ljubav prema sebi i životu, što je najbitnije danas, jer kako zračimo tako i privlačimo.
Obožava da kroz stil pokaže i svoj karakter
Osim novinarstva, obožavate modu i priznajete da ste kupoholičarka, na šta najviše trošite novac?
- Moda mi je način da iskažem svoju kreativnost i raspoloženje, volim da spajam boje, stilove i da kroz oblačenje pokažem svoj karakter. Uff, najviše para trošim na štikle i torbe definitivno. Svaka žena mora da ima dobru torbu, kaput, sako i štikle. Moje oblačenje zavisi od raspoloženja definitivno, ali suknje i haljine su jedno veliko - ja. Volim i basic stvari i opušteni stil. Oversized sako je komad odeće koji mogu i na trenerku i na haljinu da nosim, što obožavam. Ne volim stvari koje su za "kućnu upotrebu", a nose se van nje. Ne volim trend kariranih košulja i plitkih farmerki, nadam se da se to neće više vraćati u modu - priča nam Ana i izdvaja koje su joj, po njenom mišljenju, najbolje obučene dame sa javne scene:
- Nataša Bekvalac i Seka Aleksić, dve javne ličnosti koje su kontrast ali mi njihov fah najviše odgovara. Izgleda svetski, a naše.
Nakon što se uhvatila ukoštac sa bolešću i iznela najtežu brobu na svojim leđima i ponovo udahnula život punim plućima, Anin savet za srećan život je:
- U životu treba gledati sebe i svoje ljude oko sebe, negovati svaki vid odnosa i nikada ne davati 100% sebe. Najbitnije je biti srećan i zadovoljan sam sa sobom, da biste tako zračili i privlačili - zaključila je za naš magazin.
