"Ulogu Marine Tucaković dobila sam na njen rođendan, Laušević me dirnuo ovim potezom": Milica Janevski otkriva nam detalja iz života koji ostavljaju bez teksta

Postoje umetnici koji pažnju osvoje tiho – radom, talentom i iskrenošću. Glumica Milica Janevski pripada upravo toj vrsti stvaralaca. Njena karijera ispisana je hrabrošću, strpljenjem i verom u sopstveni put, a nagrade i priznanja došla su kao potvrda predanog rada. U razgovoru za naš magazin otkriva nam, između ostalog, kako je doživela veliki međunarodni uspeh, zašto nije odustala od svog sna koji je već na samom početku naišao na veliku prepreku, kao i koja uloga joj je do sada najteže pala.

- Bilo je čarobno i potpuno neočekivano. Festival je organizovan na vrlo visokom nivou. Bilo je 20 filmova iz celog sveta, neki su dobili nagrade u Kanu, neki u Berlinu. Bila mi je čast biti među takvim stvaraocima. Onda mi je reditelj pomenuo da postoji nagrada za najboljeg glumca ili glumicu, za koju nismo ni znali. Završna ceremonija bila je kao da smo bukvalno bili na dodeli Oskara. Ni na kraju pameti mi nije bilo da će prozvati moje ime i baš sam bila u šoku kada se to desilo. Jako sam srećna i zahvalna zbog toga, pogotovo jer cele godine nisam imala posla uopšte i ovo je došlo na kraju godine kao neka potvrda za pređašnji rad i dosadašnji, da tako kažem. I ovo je došlo kao veliko priznanje na svetskom nivou koje mi je, čini mi se, u tom i u ovom trenutku, bilo potrebno.

S obzirom na to da se radnja filma vrti oko samohrane majke koja se posle gubitka posla upušta u male internet prevare, da li ste i Vi nekada bili obmanuti?

- Za sada nisam imala takvo iskustvo.

Obrt na putu ka uspehu

Preokret u Vašoj karijeri, čini se, desio se kada ste dobili ulogu u seriji "Kosti" i to na interesantan način. Kako se sve odigralo?

- Snimala sam studentski film. Tada nisam ništa drugo snimala ranije. To je bio trenutak kada sam tek došla u Beograd, kada sam se preselila, i procena u tom trenutku je bila da je bolje da radim bilo šta i da vežbam pred kamerama nego da sedim kod kuće i ne radim ništa. Tako sam pristala na poziv kolege da učestvujem u studentskom filmu, a šest meseci kasnije usledio je poziv od produkcije „Bosonoga“ iz Banjaluke i reditelja Saše Hajdukovića, publici poznatom po sada već kultnim serijama „Meso“, „Kosti“, „Koža“ i „Tvrđava“. Uradila sam kasting, a ostalo već znate.

Takođe, tumačili ste i lik Tanje Bošković u filmu "Toma", jeste li tražili savete od nje?

- Tanju Bošković, veliku Tanju Bošković, naravno da sam znala, ali tek posle uloge smo malo više komunicirale. Nisam tražila savet, nije bilo ni prilike u tom trenutku, ali čini mi se da imamo neku sličnu boju glasa i sličan temperament, pa mi je nekako bilo blisko da uđem u tu ulogu i pogotovo da otpevam tu čuvenu pesmu iz filma. Bila mi je čast, svakako.

Najzahtevnija uloga do sada

Koja uloga Vam je do sada najteže pala i zbog čega?

- Sve uloge su zahtevne na svoj način, ali mislim da mi je najteža i najobimnija bila uloga Jasne iz “Pasjače”. Snimanje je trajalo najduže od svih snimanja koje sam do tada imala. Snimali smo četiri sezone, maltene u jednom dahu, uh. Najobimnija je u smislu vremena i unutrašnjih i spoljašnjih promena kroz koje uloga Jasne prolazi.

Pohvale od Lauševića

Bili ste i deo ekipe serije "Pad", jeste li poznavali Žarka Lauševića? Da li ste i Vi imali padova u životu i kako se izdižete iz takvih situacija?

- Lauševića sam imala sreću da upoznam spletom okolnosti na snimanju „Korena“. To je bilo jedno od mojih prvih snimanja, imala sam jednu scenu. Bili smo u Jagodini u tom trenutku. Sećam se, ja sam sela na večeru, on je ušao u restoran, prišla sam i predstavila se, pošto je sutradan trebalo da snimamo zajedničku scenu. Imala sam priliku da sa njim večeram i da pričam jedno dva, tri sata o svemu i svačemu. Tokom snimanja serije „Pad“ nismo se sreli, već je bio jako bolestan u tom periodu. Samo mi je poručio preko kolege Svetozara Cvetkovića: „Ne samo da je uradila ulogu fantastično, nego i bolje nego što zapravo jeste.“ To mi je Cvele preneo, tako da verujem da je bilo tako - priča nam Milica i osvrće se na svoj lik u seriji:

- Iako suprugu njegovu nisam imala prilike ni da vidim, ni da upoznam, to su nekako neke čudne, magijske stvari, rekla bih. Naravno da svako ima padove u životu, tako i ja. Bez toga ne bismo znali ni kuda, ni kako. Samo se trudim da ta amplituda od pada do ustajanja vremenom bude sve kraća i kraća, koliko god da je to u mojoj moći u tom trenutku. U tome mi je veoma pomogao sport, odnosno džudo, kojim sam se bavila i bavim se dan-danas, samo na nekom drugom, mentalnom i duhovnom nivou.

Često menjate izgled zbog uloga, u čemu se Vi najbolje osećate?

- Uživam u svakoj promeni.

9. Nedavno ste se pojavili na premijeri filma "Saučesnici" sa partnerom, na koji način je počela Vaša ljubavna priča?

- Ne bih o ovoj temi, mogu samo da kažem da sam srećna i zahvalna.

Izjavili ste jednom prilikom da volite i da kuvate, pa šta najbolje spremate, otkrijte nam Vaš recept?

- Obožavam da kuvam, pogotovo za mnogo ljudi. Najviše volim te kotliće na logorskoj vatri, po mogućtvu u prirodi sa puno prijatelja. I ono što uvek dodam u taj gulaš ili paprikaš koji pravim je jedna dobra tabla crne čokolade.

Sećanja na detinjstvo

Da se vratimo malo na sećanja iz detinjstva, kako je izgledalo Vaše odrastanje u Valjevu? Da li ste imali stroge roditelje?

- Odrastanje je bilo veoma ispunjeno prirodom, dugim šetnjama, kampovanjima, slobodom i ljubavlju, hvala Bogu. Nemam stroge roditelje, imam svesne roditelje, gde se uvek znala neka granica, naravno shodno njihovim godinama u tom trenutku. Tako da mogu reći da sam imala jedno veoma ispunjeno detinjstvo.

Prve glumačke korake pravila iz čuvenu Zazu

Prve glumačke korake napravili ste u školi glume legendarne Zaze iz “Srećnih ljudi”, kako je bilo raditi sa njom?

- Kod Katarine Vićentijević sam krenula na školicu glume u šestom razredu osnovne škole. To je bila školica glume i govora, uživali smo, bilo nas je puno. Išli smo baš kao grupa mojih drugarica s kojima se I dan-danas družim. Ona nas je nekako privolela toj glumačkoj igri i hvala joj na tome. I sada smo u kontaktu i jako mi je drago kad vidim da je ponosna na moje rezultate i uspehe i nekako imam utisak da je i ona jednim delom, normalno, kao jedan od mojih mentora tokom života, zaslužna za to.

 Niste uspeli da upadnete na FDU, ni na Akademiju u Novom Sadu iz prvog puta, te iako ste se uporedno spremali i za DIF, odlučili ste da jedini iz svoje generacije pauzirate godinu i radili ste u kafiću. Kako ste se odlučili na takav korak i da li ste imali podršku roditelja?

- Hvala Bogu da je bilo tako, jer nisam bila spremna, ni zrela u tom trenutku da upišem akademiju, bilo koju. Kada sam se vratila kući, sećam se da sam mami rekla: „Dok me ne ubede da nisam za ovo, neću odustati.“ I sutradan sam se zaposlila u kafiću da bih imala obavezu i svoj dinar. Naravno da sam imala bezuslovnu podršku moje mame, kao i uvek. Tata u tom periodu nije baš bio za glumu, više za DIF, što je njegova struka, ali vreme je pokazalo šta i kako i onda je, naravno, prihvatio s velikim poštovanjem i podržavanjem. Ali mama, kao i svaka mama, bez pogovora je bila tu.

Odajete utisak jake žene, da li je to zaista tako ili je samo „maska“?

- I jaka sam, i slaba sam, kao i svako.

Šta nam novo pripremate?

- Čekaju vas, ono što sada znam, zanimljivi i lepi projekti sa raznoraznih nekih strana, tako da videćete uskoro - zaključila je Milica za "Stil".