Isidora Bjelica bila je jedna od najautentičnijih i najprovokativnijih figura savremene srpske književne scene. O svom zdravstvenom stanju govorila je otvoreno, bez zadrške, iznoseći lična uverenja o uzrocima bolesti koja joj je promenila život. Smatrala je da njen rak jajnika nije posledica poroka niti loših navika, već duboko potisnutih emocija i dugotrajne tuge.
Često je naglašavala da nikada nije pušila, konzumirala alkohol niti se hranila nezdravo. Upravo zato verovala je da su presudnu ulogu odigrali emotivni faktori, posebno hronična tuga koju je doživljavala kao razarajuću silu. Govorila je da je tuga "najkancerogenija stvar na svetu" i da je imala "u izobilju".
Bolest joj je dijagnostikovana 2012. godine, i to u trenutku kada je već bila u uznapredovaloj fazi. Iako su prognoze bile ozbiljne, gotovo čitavu deceniju vodila je iscrpljujuću borbu. Prošla je kroz različite terapije — od klasične hemoterapije i imunoterapije do brojnih alternativnih pristupa, ne odustajući od potrage za načinom da produži i poboljša kvalitet života.
U jednom intervjuu, bez ulepšavanja, govorila je o svojim iskustvima sa ishranom i terapijama:
- Ja sam bila na potpuno sirovoj hrani i moj kancer je progradirao a neki su se izlečili na taj način. "Low carbs (engl. hrana sa malo ugljenih hidrata)" je najbolja terapija. Ne hrane proteini i meso kancer, nego šećer. Aditivi, stres zagađenost, ja na ulici kada sretnem žene sa istim dijagnozama, ja se šalim, niko od nas nije pušio, nije pio, zdravo se hranio, ali imamo jednu zajedničku stvar - sve smo doživele velike tuge, stresove. Ako mene pitate šta je okidač, to je velika tuga, stres, razočarenje, a oko toga niko ne radi - govorila je Isidora u intervjuu.
Virtuelni testament u znaku humora
Čak i suočena sa teškom bolešću, zadržala je prepoznatljiv duh. Prijateljici Zorani Pavić poslala je poruku u kojoj joj, uz dozu ironije, poverava organizaciju sopstvene posmrtne proslave. Umesto klasičnog komemorativnog okupljanja, želela je slavlje — "afterlajf parti" — sa zvanicama u belom i vedrom atmosferom.
"Pošto ne znam jesi li videla onaj moj virtuelni testament... ovlastila bih te da, kad odem, organizuješ odličan 'afterlajf parti', jer ja sam Bjelica, a ne Crnica."
Njena želja je ispunjena. Četrdeset dana nakon smrti, uz saglasnost porodice, organizovana je upravo takva proslava — svetla, dostojanstvena i drugačija, u duhu žene koja je i u najtežim trenucima birala humor umesto tame.
Imovina ostavljena deci
Iako je "virtuelni testament" imao simboličku i emotivnu težinu, pravnu stranu nasledstva uredila je klasičnim putem. Svoju imovinu testamentom je ostavila deci — ćerki Vili i sinu Lavu. Njen suprug, reditelj Nebojša Pajkić, prema dostupnim informacijama, nije bio naveden kao naslednik, što je javno prihvatio, ističući da mu je najvažnije da su deca obezbeđena.
Veliki deo onoga što je godinama sticala potrošen je na dugotrajno i skupo lečenje, ali iza sebe je ostavila mnogo vrednije nasleđe — primer posvećenosti porodici, istrajnosti i borbe uprkos svemu.
Ideja "virtuelnog testamenta"
Isidora je još za života pisala o konceptu javno izražene poslednje volje. Smatrala je da bi ljudi trebalo otvoreno da saopštavaju svoje želje — kroz kolumne, društvene mreže ili javne zapise — kako bi se izbegle nedoumice i sporovi nakon smrti. Po njenom mišljenju, jasno izgovorena volja ponekad ima veću snagu od formalnog dokumenta.
U jednoj kolumni navela je da bi volela skromnu, tihu sahranu, bez pompe, sa šifrom "kanarinac" — jednostavno i bez drame, kako bi njeni najbliži bili pošteđeni dodatnog stresa i komplikacija koje smrt često donosi.
U svemu što je radila, pa čak i u planiranju odlaska, ostala je dosledna sebi — hrabra, duhovita i svoja.
