Životni put Ljubiše Pavkovića, jednog od najznačajnijih muzičara sa naših prostora, nosi u sebi toliko obrta, izazova i velikih susreta da bi bez teškoća mogao da posluži kao scenario za igrani film. Njegova karijera i privatni život isprepletani su sa imenima najvećih zvezda domaće scene, a iskustva koja je stekao tokom decenija rada ostavila su dubok trag u narodnoj muzici.
Iako je u mladosti pokazivao ozbiljan talenat za fudbal i imao potencijal da izgradi zavidnu sportsku karijeru, život mu je neočekivano promenio pravac – i to zahvaljujući prvom komšiji koji ga je usmerio ka muzici. Taj susret odredio je njegovu sudbinu. Umesto sportskih terena, izabrao je harmoniku, instrument koji će postati njegov zaštitni znak i sredstvo izražavanja.
Sam Pavković je više puta isticao da bi voleo da ga ljudi pamte pre svega kao umetnika, kao majstora harmonike koji je znao da prenese emociju i duh narodne pesme. Tokom čak tri decenije obavljao je funkciju šefa Narodnog orkestra RTS, ostavljajući snažan pečat u muzičkoj produkciji javnog servisa i učestvujući u stvaranju bezbrojnih snimaka koji su postali deo kulturne baštine.
Njegovo ime vezuje se i za popularnu seriju "Muzikanti", u kojoj je bio dubler Draganu Zariću, čime je još jednom pokazao koliko je njegovo umeće bilo cenjeno i prepoznato i van koncertnih dvorana.
Na privatnom planu, prva velika ljubav iz mladosti dobila je neočekivan epilog – iako se njihova veza nije završila brakom, iz tog odnosa rodili su se ćerka i sin, koji su, baš poput oca, svoj život posvetili muzici. Tako je ljubav prema harmonici i pesmi postala porodična tradicija, a njegovo nasleđe nastavilo da živi kroz novu generaciju umetnika.
"Rođen sam u sirotinji"
Ljubiša se na samom početku intervjua za Kurir dotakao života na Banovom brdu, tadašnjoj periferiji Beograda, te istakao da je njegovo detinjstvo bilo lepo, ali i teško.
"Rođen sam na Banovom brdu, nekad je to bila periferija Beograda, išao je jedan autobus na sat vremena, tako je to tad bilo, sad nezamislivo. Najmlađi sam u porodici, imam dva starija brata, posleratno sam dete. Kao i sva deca u onom vremenu, rođeni smo u sirotinji. Nije bilo ničega, ali bilo je mnogo dece; radosti i sreće i u najmanjem. Klima je tada bila potpuno drugačija, nama je bilo normalno da je napolju minus 25 stepeni, pa i minus 30! Sankali smo se od jutra pa dok ne otpadnu prsti. Pa onda ajd kući na sušenje cokula ili ko je šta već imao", rekao je Ljubiša i dodao:
"Imali smo lepo detinjstvo, bez obzira na to što je bilo sasvim oskudno. Nasleđivao sam sve od braće. Dobije najstariji brat džemper i preraste ga, ali meni velik. Kao imam devojku, koja ima 11 ili 12 godina, i sad ne mogu nikako da mu ga uzmem da izađem napolje jer mi je velik. Ali to vreme je bilo jako lepo... Deca su bila lampe u kući, slušao se Radio Beograd i "Veselo veče". Nikakvih bioskopa nije bilo, samo razonoda među nama. Sećam se, bile su možda dve mesare, zvali smo ih kasapnice, i isto toliko pekara i kafana, imali smo jedno igralište. Nama je grad bila Čukarica, gde je bio onaj tunel, ne seća se više niko toga, tu smo sve kupovali, sve što nam je trebalo."
"Prva harmonika"
"Tu harmoniku mi je kupio otac. Prvo mi je kupio jednu malu, pa onda sve bolju i bolju. Otac se mnogo mučio i mnogo mu hvala na tome. Harmonika koju mi je kupio 1958. koštala je 150.000, što je bila velika para. Bila je za uzrast do 14 godina. Ali ova druga, e ona je koštala kao auto, "Satinio Soprani", to je najčuvenija firma. Koštala je milion i dvesta pedeset hiljada. U ono vreme to je bio jedan "fića". Nije ih bilo u prodaji, bio je zabranjen uvoz, ali uspeo sam da vidim da ih ima. Na Terazijama je bio jedan gospodin, Mita Božinović, koji je tako s vremena na vreme imao poneku harmoniku takve vrste. Meni srce da iskoči, čekaj, čekaj, čekaj... Odemo mi jedan dan kod čika Mite, on nas uvede, otvori vrata, a tri harmonike u najlonu stoje na kauču. Kao Mungos zmiju, odmah sam je fiksirao, ove dve nisam ni gledao. I dan-danas je unikatna i nema cenu, imam je i dalje kući, u izvanrednom je stanju. Zakup je bio oko 50.000. Otac nije bio od onih što imaju. Molio ga je i pokušao je da spusti cenu, ali čika Mita nikako nije dopustio i hvala mu na tome. Koliko sam ja čekao tih 50.000 dok moj otac zaradi, ne znam. Otišao sam kući totalno ubijen u pojam. Tu počinje trka za harmonikom, koju dobijam 1967. godine, a 1965. sam ušao u KUD "Vukica Mitrović"."
Prelepa ljubavna priča
"Ispostavi se da je ta fabrika bila sudbina iz više uglova. Tu je bila jedna devojka koja se zvala Zorica i onda ja, mlad, zagledam se i zamolim predsednika društva da peva. Bila je jako stidljiva, ali talentovana. Tu počinje ljubav. Nekad ljubav gori kao mokro ćebe, ali u ovom slučaju je bila najiskrenija. Ona radi, ja idem na probe, kad dođem, zove me na prozor. Dve-tri turneje, ali ona nije bila iz tog sveta. Ta ljubav se završila tako što smo mi danas, hvala bogu, živi i zdravi. Imamo ćerku Mirjanu, profesorku klavira, i sina Milana, koji je završio džez akademiju u Gracu i svira kontrabas u Big bendu. Prešli su cenzus, ali još uvek čekamo unuke. Oj dodole, dodole. Tu sam nemoćan."
"Dobijao je nezamislive svote novca"
"Pamtim dva bakšiša. Jedan je bio neke 1971. godine, imao sam 24. Bile su snimane neke kasete za inostranstvo. Izvesni čovek, koji se zvao Zoran, a kako se prezivao, pojma nemam, dogovorio se s Tošom Elezićem da uradimo posao. Avionom svaki dan za Sloveniju. Možeš da zamisliš kad smo mi za tri dana zaradili u to vreme 3.215.000. Snimili smo 215 pesama, i to ne po levim kriterijumima, nego Slovenac sedi gore i kaže: "Malo je niža violina..." I nema zezanja. Svirao je Jašarević, ja, ne bismo dozvolili da sviramo gluposti. Snimanje počne u devet i s pauzom za ručak završi se uveče u devet. Od jutra do sutra. Spavali smo i obitavali u nekom hotelu Ace Obradovića van Ljubljane. Radili smo kao crnci. Kad smo dolazili, ja nisam znao gde da držim pare, svi džepovi su bili puni. Ceo život nosim pare u džepu. Kad sam ušao i otac me pogledao, meni su ispadale iz džepova."
"Drugi slučaj se desio pre 20 godina, bio sam u Moskvi. Pitali smo šta ti sin radi, ja kažem da studira, ćerka isto. I sad oni mene pitaju da li ih neko stipendira, ja kažem: "Kako ne, stipendira ga Ljubiša Pavković, njegov otac!" Nisam od ovih što nogama otvaraju Centralni komitet, a bila je to ozbiljna lova. Završi Marjanović zgradu od 25 spratova. Dolazi ambasador da se to proslavi i finansijski direktor, koji je bio divan, ponese torbu. To je bilo tako spontano. Ulazi neki Marko, a ovaj mu kaže: "Marko, ako hoćeš da ti svira Ljubiša Pavković, pokloni se i počni." Sve je pretvorio u zezanje, u jednu finu atmosferu. Ko god da je neko tražio neku pesmu, sve je išlo preko njega. Završi se ono i krenuli smo kolima, daju mi torbu i kažu: "Ovo je za našeg Milančeta, da mu malo krene." A u torbi 8.000 dolara! A ja sam svirao tri sata. Brdo para je bilo, stvarno. Tako se završilo školovanje, a završilo bi se i ovako. Išao sam u Australiju i tamo sam zaradio taman za njega, a ovo je bilo pride. Ali zarada iz Ljubljane, e to je bilo nezaboravno."
"Silvana je bila divna"
"Bila je divno stvorenje, veliki prijatelj. Sećam se, imali smo s njom koncert u Zagrebu, prepuna hala. Mi izlazimo, u ono vreme braća nisu donela ozvučenje, možeš da zamisliš, a došli ljudi iz Beograda, Sarajeva... Ko je zadužen, nije ni važno. Svi izađemo ispred šest hiljada ljudi, da ne misle da smo ih prevarili. Ispričamo im sve šta je problem, nemamo ozvučenje. Ali, iza toga, šta se događa?! Sve je Silvana platila, i putne troškove i honorar. Mi smo odbijali, nismo hteli da čujemo, ali ona je bila izričita. A zavrnuli su je."
"Dala je neiskusnom vozaču da vozi"
Ljubiša se dotakao i stravične nesreće u kojoj je život izgubila Silvana, ali i njena sestra.
"E kako se desilo da ona njemu tog fatalnog dana da da vozi, ja ne znam. Jednom se bio parkirao nasred ulice i pita me: "Ljubo, je l može?" Ne da može nego cisterna da prođe i još jedan! Al' on, eto, pita. Eto, takav vozač je bio. Verovatno mu ne bi ni dala da vozi, ali imala je burnu noć pre toga u Požarevcu, udarila je glavom, šta li je bilo, i ne sećam se više. Smatrala je da će on biti najsigurniji, dala mu je auto. Neka tajna vezana za tu noć može biti, nisam siguran, u to vreme je počeo i šećer da ga zeza... Mi smo otišli da gledamo utakmicu. Izvukao sam iz njihovog auta malog Ljubu Đurovića i otišli smo u Kruševac."
"Mnogi ljudi prave priče da budu interesantne, kako bi bili u prvom planu. Slušao sam vrlo poznatog čoveka, koji mi je bio i prijatelj, o toj nesreći, a on tu nije bio uopšte. Kako možete da pričate tako?! Lepa Lukić stvarno nema veze s tim putem, već Silvanina sestra Mira, onaj mali pevač koga sam odvukao u kafanu, Silvana i šofer. Sve ostalo više nije za priču."
"Gledali smo utakmicu, iznervirali smo se užasno jer je sudija navijao za Špance, izgubili smo. Krenuli smo nazad i kad smo naleteli... To je gorelo nebo i zemlja! Ja to nikada u životu nisam video, kola nisu postojala! Tu su završili, kod Kolara, na 55. kilometru. Iz ovog ugla, ona je imala 37 godina, Mirjana je imala 25, i još trudna, i da se to tek tako desi... Nije se našlo ništa, tražili su stvari sto metara po njivi i našli su samo sandalu. Prošlo je skoro pola veka od njene smrti i sada je veća zvezda nego što je tada bila. A njene pesme, one će trajati još dvesta godina."
(Kurir)
