Narodnu pevačicu proterali iz Hrvatske i spalili joj kuću do temelja: Sahranila je sve koje je volela, a onda dobila rak

Njena pesma oduvek je bila više od muzike – bila je emocija, bol, snaga i sećanje. Iza snažnog glasa i velikih scena krila se žena čiji život nije bio ni lak ni pravolinijski. Od detinjstva obeleženog siromaštvom, preko svetskih pozornica, do ličnih tragedija koje su je zauvek promenile, Tereza Kesovijaprošla je put koji malo ko može da izdrži, a još manje da o njemu govori bez gorčine.

Tereza je imala svega sedam godina kada se prvi put oprobala u muzičkom horu. Već tada je bilo jasno da poseduje izuzetan sluh i dar koji se ne uči. Ipak, njen put ka muzici nije bio bez prepreka.

Iako je želela da pohađa muzičku školu, majka je insistirala da, pored toga, nauči i zanat – iz straha da umetnost neće moći da joj obezbedi sigurnu budućnost. Tako je Tereza paralelno pohađala i stručnu školu, ali ju je ubrzo napustila jer, kako je kasnije priznala, matematiku nikada nije volela niti u njoj pronalazila smisao.

Na kraju je završila Srednju muzičku školu, odsek flauta, ali ni to nije prošlo bez žrtve.

Svinja prodata za flautu

Flauta, instrument koji je odabrala, bila je izuzetno skupa za tadašnje prilike. Porodica nije imala novca, ali je njen otac doneo odluku koja je zauvek obeležila Terezino sećanje – prodao je svinju kako bi ćerki kupio instrument.

Kasnije je često isticala da je upravo taj čin za nju bio dokaz bezuslovne roditeljske ljubavi i vere u njen talenat. Flauta je postala simbol početka njenog ozbiljnog muzičkog puta, ali i podsetnik da se snovi često plaćaju velikim odricanjima.

Saradnje koje su obeležile jugoslovensku muziku

Tokom karijere sarađivala je sa najvećim imenima tadašnje muzičke scene. Zdenko Runjić, Arsen Dedić, Kemal Monteno – samo su neki od umetnika s kojima je delila scenu i stvarala pesme koje su postale bezvremenske.

Već 1965. godine počela je da nastupa u Francuskoj, gde je njena interpretacija naišla na izuzetno dobar prijem. Jedna od prvih pesama koje je izvela bila je „Lara’s Theme“ („Laraina pesma“) iz filma Doktor Živago, čime je pokazala da njen glas bez problema prelazi granice jezika i kulture.

Ljubavni život pun strasti i lomova

Tokom studija na Muzičkoj akademiji u Zagrebu upoznala je svog prvog supruga, pevača Miru Ungara. Iz tog braka dobila je sina Alana, koji je ostao njena velika životna ljubav i oslonac.

Nakon razvoda, Tereza se udala za hrvatskog vaterpolistu Ronalda Lopatnija. Taj brak bio je, kako je sama kasnije govorila, izuzetno buran i emotivno iscrpljujući, ostavljajući dubok trag na njenom životu i psihičkom stanju.

 Autobiografija kao ispovest bola

Godine 2010. objavila je autobiografiju u kojoj je bez ulepšavanja opisala najteže trenutke svog života. Među njima posebno se izdvaja rat, tokom kojeg joj je kuća spaljena.

Osećala se proteranom iz Dubrovnika, grada koji je volela, i duboko povređenom činjenicom da su ljudi, kako je verovala, na njenu ljubav odgovorili mržnjom. Taj osećaj izdaje i gubitka doma pratio ju je godinama.

Jedan od najtežih udaraca bilo je i saznanje da joj je brat poginuo u saobraćajnoj nesreći – bol koji, kako je priznala, nikada nije u potpunosti prebolela.

Borba sa bolešću i gubicima

Pored emotivnih rana, Tereza je vodila i teške zdravstvene bitke. Preživela je rak bubrega, imala nekoliko operacija glasnih žica i ušiju, a svaki zahvat nosio je strah da bi mogla izgubiti ono po čemu je bila prepoznatljiva – glas.

Posebno ju je pogodila smrt žene koju je smatrala majkom, osobe koja joj je bila stub podrške u najtežim trenucima. Taj gubitak opisivala je kao jedan od najdubljih i najtiših bolova u svom životu.

"Ta priča strašna je stigma koja je ostala na mom srcu. Nisam još napunila mesec dana života kada je moja majka umrla posle porođaja. U Dubrovniku 1938. godine nije bilo efikasnih lekova protiv sepse, i trovanja pa me je porodična tragedija zadesila a da nisam još bila svesna sopstvenog života. Nikada kasnije nisam saznala šta se zapravo dogodilo sa mojom majkom u porodilištu. Koja bolest je uzrokovala njenu smrt", ispričala je svojevremeno za hrvatske medije.

Beograd, Tito i suze koje nisu skrivane

Tereza Kesovija nikada nije krila svoja osećanja prema Beogradu. Više puta je izjavila da joj taj grad uvek izmami suzu i da nosi posebnu emociju koju ne ume da objasni rečima.

Jednom prilikom je posetila i grob maršala Tita, prema kojem je otvoreno pokazivala poštovanje. Upravo zbog tog stava često je bila osuđivana, ali se nikada nije povukla niti pokušala da ublaži svoje mišljenje zarad tuđeg odobravanja.

Glas koji je nadživeo sve lomove

Život Tereze Kesovije svedoči o tome da slava ne štiti od bola, ali i da snaga može izrasti upravo iz patnje. Njena muzika i danas nosi težinu iskustva žene koja je izgubila mnogo, ali nikada nije prestala da peva.

U njenom glasu čuje se sve: detinjstvo bez novca, očeva žrtva, ljubavi koje su bolele, rat, bolest i sećanje. I upravo zato – njene pesme i dalje traju.