Voljeni deda kralja Čarlsa III bio je nezamislivi monstrum: A kraljica Elizabeta II ga obožavala, užasna istina tek sada otkrivena

Lord Luis Mauntbaten je oduvek bio kontroverzna ličnost, što ni sam nije poricao. Dugo se verovalo da se to odnosi samo na njegovu karijeru vojskovođe i političara, ali poslednjih godina skandal sa seksualnim zlostavljanjem dece od strane voljenog dede kralja Čarlsa III postaje sve glasniji. Novinar Kris Mur objavio je novu knjigu u kojoj bivši učenici sirotišta u Belfastu otvoreno optužuju Mauntbatana za silovanje.

Pridružio se Kraljevskoj mornarici tokom Prvog svetskog rata i imenovan je za vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Komandi Jugoistočne Azije u Drugom svetskom ratu . Kasnije je služio kao poslednji vicekralj Indije i kratko kao prvi generalni guverner Dominiona Indije .

Istorija sirotišta Kinkora simbolično uništena 2022. godine

Dana 23. novembra 2022. godine, buldožeri su počeli da ravnaju malu dvospratnu zgradu na obodu Belfasta. Do tada je kuća već više od 40 godina bila ništa manje od crne mrlje na gradskoj panorami. Tu se nalazio ozloglašeni Dečji dom Kinkora, čija je uprava proglašena krivom za višegodišnje zlostavljanje dece 1980-ih.

Mnogi stanovnici grada bili su srećni što će ova jeziva struktura konačno nestati sa mape Belfasta, a vlasti su nagovestile da izvode gotovo ritualni čin. Isto su mislili i istraživači i neki bivši studenti Kinkore, koji još uvek traže pravdu.

"Ovo će ostati sa mnom zauvek. Idem u krevet razmišljajući o tome, a ujutru su misli i dalje tu. Imam 61 godinu i ovo mesto mi je uništilo ceo život", rekao je D.H. koji tvrdi da je bio žrtva čuvenog lorda.

Samo za njih je rušenje zgrade postalo više simbol konačnog zataškavanja zločina koje su predstavnici britanskog establišmenta počinili u ovoj kući.

Najpoznatiji od zlostavljača, prema rečima žrtava, bio je lord Luis Mauntbaten, ujak supruga kraljice Elizabete II. Događaji oko Kinkore i Mauntbatenovo učešće u njima tema su Murove knjige „Kinkora: Britanska sramota — Mauntbaten, MI5, skandal seksualnog zlostavljanja dečaka iz Belfasta u kući i britansko zataškavanje“, objavljene u junu 2025. godine.

Glasine o Mauntbatenovim zločinima protiv dece proširile su se 2019. godine

Veruje se da se obruč oko Mauntbatenove ličnosti počelo da se sužava 2019. godine. Tada je FBI objavio dosije koji je prikupljen o lordu od 1944. godine, kada je on, admiral britanske mornarice, imenovan za komandanta savezničkih snaga u jugoistočnoj Aziji.

Čuveni lord i njegova supruga Edvina Ešli su u ovim novinama opisani kao ljudi sa „izuzetno niskim moralnim principima“. Za Ešli se govorilo da je imala aferu sa američkim pevačem Polom Robsonom. Ne samo da je bio crnac, već je bio i popularan u SSSR-u. Za suprugu britanskog aristokrate u to vreme, takva veza je bila nešto neverovatno. Admirala su jednostavno nazivali čovekom sa perverznom željom za dečacima.

Za Edvinu se govorilo da je bila željna intime, jer sa suprugom to nije imala, ali lord se nikada nije bunio zbog njenih brojnih afera, bilo mu je bitno samo da se ne razvede od njega. Prema izvorima do kojih su došli strani mediji, navodno je imala 18 ljubavnika, a njena najfatalnija ljubav bila je sa Džavaharlalom Nehruom.

Iste 2019. godine objavljena je knjiga britanskog istoričara Endrua Lounija „Mauntbatenovi: Njihovi životi i ljubavi“ koja je postala senzacija. Dok je prikupljao materijale, Louni je otputovao u Irsku, gde su kružile mnoge glasine o mračnoj strani Mauntbatenovog života. U knjizi Krisa Mura, istoričar je rekao da u početku nije želeo da se meša u te priče, ali je onda FBI neočekivano objavio taj dosije i postalo je nemoguće odbaciti ih.

Sve više slučajeva 

Louni je pronašao dvojicu muškaraca koji su rekli da su posetili Mauntbatenovo irsko imanje, Klasibon, leta 1977. godine i da ih je on seksualno zlostavljao.

Rekao je Louniju da je odveden u zamračenu sobu gde je bio čovek ujak princa Filipa. Bili su zajedno oko sat vremena, ali nije imao pojma ko je to dok nije video vesti na televiziji da je IRA ubila lorda Mauntbatena...

Drugi muškarac, koji se predstavio kao Amal, rekao je da ga je Mauntbaten silovao četiri puta tokom leta 1977. godine. Lord je navodno priznao da mu se sviđaju tamnoputi dečaci, posebno iz Šri Lanke. Amal je poznavala nekoliko dečaka iz Kinkore koji su dovedeni u isto vreme.

Istraživači su lako otkrili da je leta 1977. godine lord zaista bio na svom imanju u Irskoj dok je Elizabeta II slavila 25. godišnjicu stupanja na presto. Uzgred, u to vreme Mauntbaten je dobio svoje poslednje državno odlikovanje - Srebrnu medalju za jubilej kraljice.

Još u aprilu 1990. godine, pisac Robin Brajans je u intervjuu za irski časopis „Now“ tvrdio da su Mauntbaten i njegovi prijatelji organizovali orgije silovanja maloletnika na svojim imanjima u Britaniji i Irskoj. Prema Brajansu, dom za decu „Kinkora“ u Belfastu bio je jedno od mesta ovih zločina. Ali u to vreme, najviši krugovi moći pretili su uzbunjivaču kolektivnom tužbom za klevetu. Brajans nije imao čvrste dokaze i ćutao je.

Mauntbatenove žrtve su otkrile ko je on bio tek nakon njegove smrti

Dana 27. avgusta 1979. godine, jahta Luisa Mauntbatena odlutala je nekoliko stotina metara od pristaništa na istom imanju Klasibon i eksplodirala. Eksplozija, koju su izveli teroristi IRA, ubila je lorda i nekoliko njegovih rođaka. Ovaj događaj postao je prava tragedija za kraljevsku porodicu. Mauntbaten je bio jedan od najodanijih poverljivih ljudi kraljice Elizabete, princa Filipa i prestolonaslednika.

Odgajao kralja Čarlsa III

Upravo je on odgajao princa Čarlsa (sada poznatog kao kraljs Čarls III) od ranog detinjstva. Mauntbaten je pratio budućeg kralja na važne događaje i navijao za njega na univerzitetskim takmičenjima. Na kraju, zahvaljujući Mauntbatenu, princ Čarls je otišao da služi u mornaricu. Odnos naslednika sa njegovim biološkim ocem nije išao dobro, i Mauntbaten ga je bukvalno zamenio.

I baš tog dana, 27. avgusta 1979. godine, protagonista knjige „Kinkora: Britanska sramota“, Artur Smit, video je vesti na televiziji i otrčao u svoju sobu. Imao je 13 godina. Pre tačno dve godine, baš onaj čovek koga su kraljica, njena porodica i polovina svetskih političara oplakivale, dva puta ga je silovao. Smit ga je poznavao kao Dikija.

"Otišao sam u svoju spavaću sobu i plakao. Bilo mi je muka. Kako je čovek tako visokog položaja mogao da uradi takve stvari? Mi pedofila smatramo nekim nepoznatim, čudnog izgleda, drugačijim. Ali on (Mauntbaten) je prevario i šarmirao sve. Za mene, on je bio kralj pedofila, a ne lord. Bio je pedofil i ljudi bi trebalo da ga poznaju kao takvog... ne onakvog kakvog ga prikazuju", goorio je.

Skandal Kinkora je izbio 1980. godine kada je iznenada otkriveno da su maloletnici tamo godinama zlostavljani. Uhapšene su tri osobe: direktor Vilijam Mekgrat, glavni upravnik Džozef Mejns i njegov pomoćnik Rejmond Sempl. Svi su proglašeni krivima i osuđeni na zatvorske kazne.

Rezultati istrage ostavili su mnoge nezadovoljnim

Od samog početka istrage, mnogi novinari i političke ličnosti tvrdili su da je policija znala šta se dešava u Kinkori najmanje tri godine pre nego što je razotkrivena uprava sirotišta, ali iz nekog razloga nije preduzeta nikakva akcija.

Kasnije su se pojavile glasine da je Mekgrat pretvorio dečji dom u bordel i da je njegove učenice davao visokorangiranim perverznjacima radi silovanja. Bio je poznati političar lojalnosti Alsteru - zalagao se za očuvanje Severne Irske kao dela Velike Britanije, te je stoga bio direktan neprijatelj Irske republikanske armije. Šezdesetih godina prošlog veka osnovao je krajnje desničarsku antikatoličku organizaciju Tara. Pored toga, veruje se da je od pedesetih godina prošlog veka sarađivao sa britanskom kontraobaveštajnom službom MI5.

Sud je 1981. godine presudio da su samo Mejns, Sempl i Mekgrat silovali decu. Osuđeni su na šest, pet i četiri godine zatvora, respektivno. Dvadeset devet mališana iz sirotišta Kinkora imenovano je kao žrtve. Dobili su odštetu. Vlasti su objavile da su sve rešile. Ali neke od tih istih žrtava nisu se složile. Osamdesetih godina prošlog veka, mladići su se plašili da progovore, ali vremenom se nekoliko ljudi javilo i reklo da su ih silovali članovi britanskog visokog društva.

Prsten potvrdio sve glasine

Štaviše, u Murovoj knjizi, druga žrtva, Ričard Ker, ispričao je o nestanku svog druga nakon susreta sa Mauntbatenom. Prema Keru, početkom 1970-ih, on i Stiven Voring su odvedeni na još jedan „sastanak“ sa lordom. Voring je uzeo prsten iz kuće tutora Čarlsa III u okrugu Slajgo. Lord Mauntbaten je prijavio njegov nestanak policiji. Policija je pronašla prsten kod Stivena u Kinkori.

Istražitelj je naterao Voringa da prizna da je prsten uzeo iz Mauntbatenovog imanja. Nakon toga, dečacima je dato do znanja da se priča ne sme širiti. U jesen 1977. godine, Voring je uhapšen zbog niza provala.

Mur je uspeo da sazna da je kasnije, iz nekog razloga, bez policijske pratnje, poslat trajektom iz Liverpula za Belfast. Usput, mladić je skočio u vodu i poginuo.

„Stiven to nikada ne bi uradio. Nikada se ne bi dobrovoljno bacio u ledenu vodu u novembru. Bio je veoma pametan i pravi borac“, rekao je Ker u Murovoj knjizi.

Britanska kontraobaveštajna služba optužena za stvaranje Kinkore

Informacije koje je Mur prikupio radeći na knjizi dovele su ga do verzije koju su vlasti ranije iznele, a koju su odbacile. Ukratko, može se reći sledeće: britanska kontraobaveštajna služba MI5 namerno je pretvorila dečji dom Kinkora u bordel za visokorangirane pedofile kako bi ih kontrolisala uz pomoć kompromitujućih informacija. Među njima su bili članovi vlade, biznismeni i aristokrate. Najpoznatiji i stoga prepoznatljiviji bio je Luis Mauntbaten.

 Direktor Kinkore, Mekgrat, bio je lojalista Alstera i doušnik MI5. Istraga o silovanjima u domu za decu počela je nakon što se više nisu mogla sakriti.

Lord Mauntbaten je takođe, blago rečeno, bio čovek sa manje nego idealnom reputacijom sa stanovišta britanske vlade i obaveštajnih službi. Ovo se tiče njegove moguće umešanosti u zaveru protiv premijera Harolda Vilsona 1968. godine.

Admiral je navodno trebalo da vodi vladu nacionalnog spasa nakon nasilnog uklanjanja laburističkog kabineta, što je zemlju dovelo u krizu. Ova priča se nekoliko puta pojavljivala u memoarima, uključujući i one bivših kontraobaveštajnih oficira. Zvanična istorija odeljenja takođe pominje zaveru protiv Vilsonove vlade, ali bez detalja.

Štaviše, 1972. godine Mauntbaten je obavestio irskog ambasadora u Londonu da smatra da je odvajanje Severne Irske od Velike Britanije i njen povratak Republici Irskoj jedino moguće rešenje za dugotrajni sukob. Tutor budućeg kralja je izjavio da je spreman da to olakša na svaki način. Epizoda je opisana u dokumentima koje je irska vlada zvanično deklasifikovala 2007. godine.

Dečji dom Kinkora otvoren je u Belfastu 1958. godine i dugi niz godina se nije razlikovao od mnogih drugih. Međutim, 1971. godine na njegovom čelu je bio britanski lojalistički doušnik MI5 Vilijam Mekgrat, a već 1972. godine pojavile su se prve informacije o zlostavljanju dece tamo. Tada su deca počela da govore da su ih silovali visokopozicionirani ljudi poput Mauntbatena, glavnog neprijatelja lojalista Alstera.

Vlasti nisu mogle da preduzmu nikakvu otvorenu akciju protiv Mauntbatena, pošto je bio jedan od najpoverljivijih ljudi kraljice. Ali su mogli da namame admirala u zamku, koristeći njegovu perverznu strast prema dečacima, odavno poznatu obaveštajnim službama, a zatim da ga ucene.

Međutim, onda nije baš jasno zašto je IRA izvršila pokušaj atentata na Mauntbatena. Iako postoji mnogo različitih grupa unutar ovog pokreta - neke, na primer, zalažu se za nezavisnost Alstera i od Velike Britanije i od Irske. Postoji i verzija da su ekstremisti eliminisali lorda upravo zbog nasilja nad irskom decom, i nazvali akciju egzekucijom upravo iz tog razloga.

Vlasti negiraju bilo koju verziju osim zvanične

Poslednja runda istraga oko Kinkore odigrala se 2015. godine. Tada je britanska obaveštajna služba optužena za prikrivanje činjenica o dugogodišnjem zlostavljanju dece. Nisu pomenuta velika imena, ali su žrtve, uključujući Garija Hoja, zahtevale odgovor zašto su vlasti i obaveštajne službe krile zločine počinjene u sirotištu.

Zvanična istraga o umešanosti MI5 u Kinkoru počela je 2016. godine. Godinu dana kasnije, objavljeno je da su decu silovali samo zaposleni u instituciji i da vladine agencije nemaju nikakve veze sa tim.

Ovo je uprkos činjenici da su 2014. godine dva bivša obaveštajna oficira svedočila pod zakletvom da su saznali za zločine u sirotištu još 1970-ih, ali im je sam vrh naredio da prekinu istragu, uprkos brojnim izjavama bivših učenika Kinkore.

Godine 2022, Artur Smit je otvoreno izjavio da ga je silovao lord Mauntbaten i tužio je vlade i obaveštajne službe Velike Britanije i Irske. Bakingemska palata se pravi da uopšte ne primećuje skandal i optužbe. Mauntbaten ostaje voljeni rođak za kraljevsku porodicu. Na kraju knjige „Kinkora: Britanska sramota“, Kris Mur naziva ovu priču apsolutnom misterijom. Da su obaveštajne službe i vlasti bile direktno umešane u to je neosporno.

Lord Mauntbatenovu pedofiliju je izveštavalo previše nezavisnih izvora, ali njegovi zločini verovatno nikada neće biti priznati. A Kinkora će ostati najmisterioznija priča britanskog visokog društva u drugoj polovini 20. veka.