Himzo Polovina preko dana je bio ugledni neuropsihijatar i nesebično je pomagao ljudima, a kako bi noć padala, pretvarao se u pevača sevdalinki, te su govorili da je imao glas poput slavuja protkan emocijama koje su vrlo ako pronalazile put do srca ljudi. Ispod intelektualne fasade krio se vrcav duh, pravi šeret. Pacijentima je pričao viceve, često i svoje dosetke, pevao im pesme koje teše i leče dušu ili makar krate muke. Himzo nije učestvovao u trci za estradnu popularnost, za njega je muzika bila najveći lek.
Bio je prikupljač pesama, interpretator, tekstopisac, kompozitor, odličan poeta i doktor. Mnogi smatraju da je on najprominentni pevač i sakupljač sevdalinki svih vremena. Polovinin sakupljački i interpretatibni rad starogradske (malovaroške) pesme se karakteriše kao autentično muzičko nasleđe Bosne i Hercegovine. Njegovo duboko razumevanje i znanje duha sevdalinki ostavilo je veliki trag u bosanskoj kulturi.
Koja srpska pesma ga je proslavila?
Negde oko 1950. godine u šumadijskim kafanama bila je popularna pesma „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, danas poznatija kao „U lijepom starom gradu Višegradu“
Odvajkada je u Šumadiji postojao kult kafanske pesme. Tako je negde oko 1950. godine u šumadijskim kafanama bila popularna pesma „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, danas poznatija kao „U lijepom starom gradu Višegradu“. Tu pesmu napisao je Dragiša Nedović, narodni pesnik, kompozitor i tekstopisac (1916-1966), autor mnogih pesama za koje se do skoro mislilo da su izvorne.
Međutim, ni jedna pesma nije na svojevrsan način obeležila vreme u kome se tada živelo, kao što su dogodovštine oko njenog nastanka. Iz nje je izbačena Srbija, to jest strofa:
„Ustaj isprati me moram da putujum, u Srbiju idem svome rodnom gradu, za tobom ću Kiko večno da tugujem, zašto sam te samu ostavio mladu“.
A za to je zaslužan upravo Himzo Polovina.
Naime, u nekada kultnoj kafani „Park“ nastupao je u ono vreme čuveni pevač Rade Bajić. Među gostima se našao i Himzo Polovina. Kada je čuo pesmu pozvao je Bajića, da mu je za stolom otpeva. Ismet Alejbegović Šerbo, nadaleko čuveni harmonikaš zapisivao je note i tekst pesme.
Po povratku u Sarajevo Himzo Polovina je za „Radio Sarajevo“ snimio pesmu pod nazivom „U lijepom starom gradu Višegradu“. Ali Srbije i Kike u njoj nije bilo.
Kao muslimanski nacionalista, Polovina je posle Drugog svetskog rata osuđen i odležao je robiju.
Da li mu je zato zasmetala Srbija nije poznato, ali niko nije primetio logički nedostatak da se on u pesmi vraća: „Evo sam ti došo sedim na Bikavcu“, tako da je i literalna vrednost pesme značajno umanjena. U središtu priče je devojka Kika, koja se posle odlaska Šumadinca u rodni i povratka u Višegrad udaje i odlazi iz tog grada.
Nedović je brže bolje otišao u Sarajevo i poneo dokaz iz SOKOJ-a da je pesma zaštićena pod imenom „Jutros rano slušam pevaju slavuji“, ali nije smeo mnogo da „talasa“, zato što je njegov brat bio Infobirovac i bili su pod obradom OZNE.
Na sledećem izdanju potpisan je kao autor, ali bez Srbije. I dan-danas pesma je živi u narodu, oskrnavljena, a legendarni pokojni Rade Bajić znao je u šali da kaže „prodao sam najlepšu srpsku pesmu za deset ćevapa“, ne mogavši sebi da oprosti što je dozvolio da ga Polovina i Šerbo iskoriste i bukvalno prevare.
Kako je od neuropsihijatra postao poznati pevač?
Rođen je 1927. godine u Mostaru u kvartu Donja Mahala.
Kao dečak je sticao prva pevačka saznanja od svog muzikalnog oca Mušana, koji je veoma dobro svirao šargiju. Često je znao da Himzu sa svojom braćom i sestrama poređa ispred sebe i tera da pevaju u jedan glas. Neretko ih je savetovao da idu u Muslimansko društvo ITIHAD.
Posle Drugog svetskog rata Himzo prelazi u Sarajevo da studira medicinu i igra folklor. Svirao je violinu, a kao student Medicinskog fakulteta 1950. godine bio je član Studentskog KUD „Slobodan Princip Seljo", a nastupa i sa KUD „Ivo Lola Ribar", KUD „Proleter“, ZKUD „Vaso Miskin Crni", KUD „Miljenko Cvitković", te za amaterska društva koja su imala muzičke multietničke programe.
Vrlo je bio posvećen medicini i pisao je naučne radove
Tokom svoje pevačke karijere završava studije medicine i postaje doktor specijalista - neuropsihijatar. U praksi uspešno primenjuje metode psihijatrije, socioterapije i muzikoterapije. Užem krugu medicinskih stručnjaka poznati su njegovi naučni radovi iz pomenutih oblasti objavljenih u stručnim publikacijama. Postao je cenjen lekar u Bolnici za mentalnu rehabilitaciju Jagomir u Sarajevu.
Prelomni momenat u muzičkoj karijeri
Igrom slučaja 1953. godine položio je audiciju na Radio Sarajevu i ušao u jato besmrtnih slavuja sevdaha. Postao je radio pevač i pored neartikulisanog izgovora glasa "r".
- Bila je zima, januar mesec. Dok sam čistio sneg sa grupom studenata, neko je doneo glas da je taj dan u deset sati audicija na Radio Sarajevu. To mi se svidelo na prvu, ko velim - bolje da pevanjem zaradim za džeparac nego da čistim sneg - pričao je legendarni Himzo, a potom se svojevremeno osvrnuo i na samo učešće:
- Tad se pevalo i snimalo uživo, nije bilo magnetofonskih traka. Bila je to srećna okolnost za mene, žiri je poverovao mojim emocijama i pored "šprehfelera". Iako nisam odgovarao kriteterijumima radija, dobio sam vrhunskog pedagoga Jozu Penavu. I tako, sve od tih prvih snimaka, mnogo više sam voleo da pevam uživo nego da snimam. Voleo sam se angažujem kroz pesmu i emotivno i intelektualno - govorio je.
Pesma "Emina" kao lična karta
Te stihove je Himzo dodao kao poslednju strofu na one legendarne Šantićeve "Emine" i snimio na jednoj od svojih prvih ploča. Upravo ta pesma je postala njegova "ličns karta".
Tokom dvadesetogodišnje diskogragske karijere snimio je 20-ak singlova i šest albuma sa stotinama starih i novih sevdalinki. Mnoge pesme iz opusa Himze Polovine dobile su popularizaciju u nekom novom ruhu. Goran Bregović je u filmu "Kuduz" promovisao pesmu "Žute dunje", zapravo pesmu "Volelo se dvoje mladih" koju je Himzo snimio početkom 60-ih u orijentalno-sevdalijskom ruhu uz ansambl Ratomira Petkovića.
- Mnogi bi da pevaju sevdah, ali današnji pevači nemaju doze u melizmima. U sevdalinci treba imati meru, kad se može i koliko se može ići sa ukrasima - govorio je Himzo.
Znao je pacijente pesmom i da razgali i da rastuži, ali njegov nemrini duh i energija su uvek dizali ljude na noge.
- Snimao sam i pevao pesme koje su rezultat našeg narodnog trajanja. Te pesme su za našeg čoveka melem na svaku ranu. To sam znao i pre nego što sam postao lekar.
Umro na sceni pevajući "Eminu"
Preminuo je sa pesmom na usnama, na koncertu u Plavu 5. avgusta 1986. u svojoj 59. godini. Poslednja pesma koju je zapevao bila je upravo "Emina", i to posle nekoliko bisova. Tako je utihnuo sevdalija kratkog veka i večitih pesama, umetnik i intelektualac koji je svojim blagim pogledom i lelujavim glasom smirivao i najnemirnije ljude.
· Reaguj
