Milica Janevski nije uspela da upiše glumu iz prvog puta. Ipak, tokom godina, zadobila je titulu jedne od najtalentovanijih srpskih glumica.
Milica Janevski, naša poznata glumica, rođena je u Valjevu 1986. Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, dok je master studije glume završila kod profesora Tomi Janežiča.
Milica Janevski karijeru je gradila u pozorištima širom Srbije gde je ostvarila značajne uloge u predstavama “Ujež“, “Pučina“, “Doktor Nušić“, “Boing Boing“, “Dogvile“,”Hajmatbuh“, “Gogoland“, “Don Žuan“ ”Rubište“, “Iz života insekata“, “Severoistok“, “Ovaj će biti drugačiji“…
Zapazili smo je u seriji “Koreni“ i “Jutro će promeniti sve“, kao i u filmovima “Odumiranje“, “Teret“, “Otac“, a domaća publika je posebno zavolela u ulozi Zorice Gajić, koju briljantno glumi u seriji “Kosti“, po scenariju Nikole Pejakovića i režiji Saše Hajdukovića, kao i u ulozi Ane Baste u seriji „Deca zla“.
Pre glume bavila se sportom, ima dva crna pojasa u karateu i voli da slika. Detinjstvo i sazrevanje nudili su joj i druge opcije, ali je ona bila odlučna u tome da postane glumica.
Tužiteljka Ana Basta u seriji "Deca zla" trenutno ju je stavila u fokus, ali njena karijera počela je znatno ranije. Simbolično, pomalo hrabro i opet samo iz želje da radi svoj posao.
- Kada sam prešla u Beograd, nije bilo posla. Grcala sam u tome da li ću moći da platim kiriju, a nisam htela da opterećujem roditelje. Jednog dana pozvao me je kolega iz Banjaluke i predložio da pomognem njegovoj drugarici koja snima studentski film. Pomislila sam kako je bolje da radim nešto, pa makar i za džabe, nego da sedim kod kuće.
Šest meseci kasnije ispostavilo se da je odluka bila na mestu.
- Dobila sam poziv da odem na kasting za seriju "Kosti" u Banjaluku. Ispostavilo se da je studentkinja kod koje sam igrala pokazala reditelju Saši Hajdukoviću svoj film, ali i da njena mama drži tu produkciju. Spremila sam se dobro i odmah dobila posao. Premijera serije bila je usred korone, kada su svi bili po kućama i gledali televiziju, pa je lepo odjeknula. Od tada je telefon počeo da mi zvoni i nije prestao.
Zanimljive su okolnosti u kojima je našla uloga u "Deci zla"
- Kada sam dobila poziv za kasting, imala sam poslednjih 100 evra u džepu. Htela sam da učinim sve što je do mene da dobijem ulogu, pa sam se poigrala. Kupila sam plavo odelo i belu bluzu, obula cipele na štikle, otišla kod frizera... Ogrnula sam svoj stari beli kaput i pomislila da će, čim uhvatim bravu od vrata produkcije, uloga biti moja! Ubrzo su mi javili da sam dobila ulogu. Odelo je bilo strategija jer sam naučila da se telo drugačije ponaša kad je na štiklama, a drugačije u trenerci.
Glumac ima samopouzdanje samim tim što je glumac, jer smo izloženi i svi nešto očekuju od nas, a mi moramo da imamo hrabrosti. E sad, samopouzdanje nam je krhko. U jednoj predstavi stoji da su glumci osetljiva bića. I zaista, pogrešna reč ili pogled mogu da me poljuljaju. Ali, što sam starija, rezultati iza kojih mogu da stanem nadograđuju mi samopouzdanje. Sećam se kako nam je profesorka Jasna Đuričić na akademiji govorila da onaj ko radi na sebi, ko ulaže u svoje veštine, ima pravo i da priča. Njegove reči drugačije zvuče nego reči onoga ko sedi i bleji, a ima mišljenje o svemu i svačemu što je kod nas danas popularno.
"Recimo, za "Korene" je bilo važno da nađu glumicu koja će da muze kravu. To mi je bilo veoma zanimljivo. Moja baka sa mamine strane je sa sela, ima štalu i krave, ali i moja tetka ima farmu bikova i krava, pa sam išla kod nje da se pripremim za ulogu. Drago mi je što se osetila važnom jer je doprinela mom radu. Kada se emitovala serija, svi su u selu gledali, a tetka je bila ponosna što je to njeno dete, koje je učila da muze krave. Svaka uloga donosi novi spektar saznanja, i to mi je najzanimljivije. Imam priliku da se igram, doduše, nekad i opasnim stvarima, koje, ako se ne vode kako treba, mogu da odvedu u pogrešnom smeru."
Rasli ste u trenutku kada nije bilo interneta, a televizija je emitovala dva kanala. Danas popularnost doživljavate u potpuno drugačijem, digitalnom svetu. Da li je to problem?
- Rođena sam 1986, nekoliko godina pred rat na našim prostorima. Televizija je služila za te stravične vesti. Ali u mojoj porodici nikada nije postojala fascinacija javnim ličnostima, već se vodilo računa o smislu, pameti i veštinama koje poseduješ. Brat i ja smo se bavili sportom, što nas je sačuvalo. Jer, da nisam bila u sali pet dana u nedelji uz oca koji je trener, brata, a često i mamu, koja nas je pratila na treninzima i takmičenjima, ne bih imala sportski duh, koji me i danas drži na zemlji. Tata kaže da je džudo najpribližniji životu. Kad te otresu o zemlju, moraš da ustaneš. Svaki put kada padneš, momentalno shvatiš da si se negde pogrešio, pa ustaneš i ideš dalje.
"Svaka uloga je dobra, samo je pitanje da li razumem to što radim. Imala sam priliku da igram mnogo starije žene od sebe. Recimo, sa 32 sam igrala ženu od 50. Potom, igrala sam majke, što još nisam, ali razumem tu perspektivu veoma dobro. Svako životno doba daje određenu nijansu i sadržaj. Samo je pitanje da li sam ga svesna i kako njime baratam. Profesorka Đuričić nam je stalno govorila i to da je gluma maratonski posao, a i sama je živ primer. Njena filmska karijera je krenula u pedesetim, a tad je bila nikad bolja, stabilnija, zrelija... Tu je i Mira Banjac, koja ima 94, a i dalje igra. Kada smo snimale seriju "Advokado", često smo pričale. Rekla mi je da je samo telo izdaje, a glava i talenat su i dalje tu. "Dokle god me budete želeli, biću tu, biću živa", govorila je. Glumci imaju neku drugu vrstu vitalnosti jer su konstantno u nekoj igri. Godine se kod nas drugačije doživljavaju.
Ona je još u obdaništu znala da će da se bavi gumom
- Još su vaspitačice u obdaništu prepoznale moj dar za javni nastup. U osnovnoj sam krenula u školicu glume Katarine Vićentijević, čuvene Zaze, a potom pohađala i dramski studio Valjevske gimnazije. Kasnije sam se paralelno spremala i za DIF i glumu. Međutim, kada sam na susretima gimnazija u Kragujevcu tokom naše predstave "Galeb", koja će mi kasnije obeležiti i život i karijeru, igrala glavnu ulogu Kadinu, toliko sam ušla u tekst da su mi krenule suze.
Ipak, akademiju nije odmah upisala
- Ta 2005. je bila značajna za mene. Nakon neuspeha na prijemnom u Beogradu, vratila sam se u Valjevo kao jedina od cele generacije koja nije upisala fakultet. Mama me je pitala da li hoću da idem na privatni, ali ja sam bila odlučna da neću odustati od akademije dok me ne ubede da nisam za ovo. Sutradan sam se zaposlila u jednom kafiću da perem čaše i imam svoj džeparac. Iz perspektive šanka gledala sam ljude kao vrstu pozorišne predstave i bavila se njihovom psihologijom. Sledeće godine pokušala sam ponovo. Profesorka Jasna Đuričić mi je mnogo godina kasnije otkrila da je, čim sam ušla na vrata, znala da će me primiti. Bili smo joj prva klasa, bila je vrlo požrtvovana i zahvalna sam joj na tome.
(Stil/Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević)
