Za majku Dražena Ričla, tih nekoliko trenutaka provedenih pored njegovog groba nisu bili samo čin sećanja, već i prilika da još jednom, makar u mislima, razgovara sa sinom koji je prerano otišao. Podnevni odlazak na groblje postao je deo njenog života, simbol neprekinute veze između majke i sina, bez obzira na surovost sudbine koja ih je razdvojila.
Nezaboravna tragedija koja je promenila istoriju muzike
Tragedija koja se dogodila pre 33 godine na putu između Sarajeva i Mostara ostavila je neizbrisiv trag u istoriji muzike na ovim prostorima. Tog kobnog 18. septembra 1986. godine, dok je tada najpopularnija grupa bivše Jugoslavije, Crvena jabuka, bila na putu ka Mostaru, gde je trebalo da održe koncert u okviru svoje prve turneje, desila se saobraćajna nesreća koja je zauvek promenila sudbine mnogih.
Na putu kod Jablanice, automobil u kojem su se nalazili članovi benda sleteo je sa puta. Na licu mesta život je izgubio mladi basista Aljoša Buha, dok je Dražen Ričl, poznat kao Para, zadobio teške povrede. Helikopterom je hitno prebačen na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu, gde se lekari danima borili za njegov život. Nažalost, uprkos svim naporima, Dražen nije uspeo da se izbori – 1. oktobra 1986. godine, preminuo je u 24. godini.
Njegova prerana smrt ostavila je Jugoslaviju u suzama. Cela zemlja tugovala je za mladim muzičarem koji je plenio talentom, harizmom i beskrajnom energijom. Najteže je, međutim, bilo njegovoj majci, Elviri Deak. Izgubila je sina jedinca, oslonac i smisao svog života.
Godine tuge i neprebolne rane
Elvira, majka Dražena Ričla, preminula je prošle godine, a dok je bila živa već više od tri decenije živela je u tišini i bolu, okružena uspomenama na svog sina. Sama u svom sarajevskom stanu, ona je svakodnevno osećala prazninu koju ništa ne može da popuni. Vreme nije donelo zaborav ni utehu – naprotiv, s godinama je bol postajala samo dublja.
U retkim prilikama, Elvira je pristajala da govori o Draženu i tragediji koja joj je zauvek promenila život. Za Dnevni avaz je ekskluzivno podelila svoje misli jednom prilikom, pripremajući se za odlazak na Draženov grob na groblju Bare.
Kako je oko podne bila sahrana, obično u to vreme odlazim na njegov grob – kaže kroz uzdah, noseći teret tuge koji nikada nije popustio.
Iako je prošlo mnogo godina, rana u njenom srcu ostala je otvorena. Sećanja su i dalje živa, a bol ne jenjava.
Šta da vam kažem... Za mene nema ni zaborava ni utehe. Svake godine mi je sve teže. Možda još više jer se Dražen toliko spominje – priznaje Elvira.
Međutim, uprkos bolu, ona oseća ponos što uspomena na njenog sina i dalje živi. Njegove pesme i danas odjekuju, a sećanje na njega ne bledi.
Drago mi je što se njegove pesme još slušaju, što se on i dalje spominje – dodaje tiho.
Život u senkama prošlosti
Iako je prošla kroz ogromnu tragediju, Elvira ističe da je zdravlje i dalje koliko-toliko služi. Godine su prošle, život joj nije bio lak, ali, kako sama kaže, ne želi ni da se žali ni da se hvali.
Nemam neku bolest, ali svašta mi se u životu dešavalo. Tako to bude... – kaže sa setom u glasu.
Tokom godina, Draženovi prijatelji su se razišli po svetu, posebno tokom ratnih godina u Bosni i Hercegovini. Mnogi su napustili Sarajevo, ali Elvira ističe da nikada nisu zaboravili Dražena.
- Svi su bili kod mene i na groblju. Dođu mi i zaista se Dražen ne zaboravlja, što je meni jedina uteha... Ako uopšte može da postoji uteha u svemu što se dogodilo meni i njemu – govori kroz suze.
Elvirin život nakon Draženove smrti nikada nije bio isti. Svaki dan je ispunjen sećanjima, ali i pitanjima šta bi bilo da sudbina nije bila tako surova prema njenom sinu.
"Sećam se, bila je nedelja pre nesreće. Svi zajedno bili smo na Romaniji, gde moj brat ima vikendicu. Bilo nam je baš lepo. Kad smo se vratili, snaha i brat svratili su kod nas na kafu. Tad je Dražen pričao o predstojećoj turneji, o tom drugom albumu. Ja sam zapamtila dobro njegovu rečenicu 'Voleo bih da se sve ovo odgodi.'
Kamo sreće da se ikako moglo odgoditi! Posle toga, dok smo tako lepo pričali - jer Dražen je zaista mnogo voleo mog brata - moja snaja rekla nam je kako je, još uvek, interesira hiromantija i da je tu jako uznapredovala. Onda je Dražen strogo pogledao u nju, okrenuo joj dlanove i radoznalo upitao: 'Koliko ću ja živeti?' Kasnije, kad se kakva slična nesreća dogodi, učini nam se da je sve ovo bilo kao neko predosećanje, znate...
"Jedna moja komšinica, kasnije mi je to ispričala, videla je mog Dražena baš tog nesretnog četvrtka, kad je pošao u Mostar. Sva deca, koja su bila tu vani, kao i obično, pošla su za njim, niz stepenice, prema ulici. On je stao, svakoga od njih pomilovao po kosici, i svakom od njih nešto rekao. Kao da se s njima zauvek opraštao.
Baš su ga voleli. Znao je da im deli bombone, kolače... Često bi izašao i pričao s njima, šalio se: 'Gde si ti, jarane, a?' Oni bi se sjatili oko njega, pa ih posle nije mogao otresti. Pratili bi ga do vrata...
Kao i svaka majka, svaki put kad bi krenuo na put, brinula sam se. Dražen je uvek dogovarao prevoz - od kuće. Ako mu nešto ne bi odgovaralo, jednostavno to ne bi ni prihvatio. Baš tada, uoči tog njihovog kobnog putovanja, pitala sam ga kakva su to kola kojima ide.
Umirio me je rečima: "Zlajin Fića ne valja, ali se ti ništa ne brini; ja i ne idem Zlajinim Fićom, idem sa Žerom, Golfom. Golf je nov, a Žera je dobar šofer." Kako se dogodilo da se i on našao u Zlajinom Fići, stvarno ne znam. Moj Dražen je bio čak i jako visok. Ne znam, uistinu, kako se uopšte smestio u Fiću."
"Zlaja mi je kasnije pričao da su hteli nešto da prezalogaje negde prema Jablanici. Kako tamo nije bilo ništa od onoga što su želeli, Dražen je predložio da skoknu do hotela Ruža, u Mostaru. Čuo je da je tamo lepo. Taman da jedu i da na vreme stignu na koncert."
"Zlaja mi to nikad nije objasnio - otkud Dražen s njim. Jednom prilikom pitala sam to i Žeru, da li je to bilo nefer s njihove strane, ali bilo je puno ljudi u kući pa je tako i prošlo. Pitala sam to i Cunju (bubnjara), a on mi je ovako rekao: "Ja ništa ne znam, teta Elvira. Znam samo da je bio dogovor da Žera i ja idemo zbog opreme, Golfom, a oni Fićom."
"Nikada nisam saznala pravu istinu. Da li se moj Dražen tada nešto naljutio pa promenio plan, nažalost, ni sada ne znam. Tu tajnu je zauvek odneo sa sobom...
Onda sam odmah nazvala brata i svog direktora, doktora Đokovića takođe. On je brže-bolje nazvao svoje kolege u mostarskoj bolnici. Rekli su mu da je Zlajo lakše povređen, a da moj Dražen ima teške i preteške povrede.
Mi smo se odmah spremili i otišli u Mostar. Tamo smo bili u četiri sata ujutru. Primila nas je dežurna doktorka, izuzetno dobra žena, koja nam je ponudila i svoj ležaj - da malo odmorimo. Rekla nam je da nikad, u svojoj praksi, a ni u životu uopšte, to nije videla: "Ceo Mostar je bio tu. Ljudi su došli da daju krv. Bilo je sigurno jedan sat noću, kad se ta omladina razišla."
Tako je pričala doktorka. Kad sam ja ušla u sobu da vidim mog Dražena, on nije znao za sebe. Bio je već u intenzivnoj nezi. Zlaja nije bio. Mislim da je već sutradan prebačen kući. Međutim, ja sam ostala u Mostaru. Tada su svi, iz Jabuke, pokazali da su zaista pravi prijatelji i pomogli su mi kako to samo pravi drugovi mogu. Dražena je trebalo što pre prebaciti na VMA, u Beograd. Tu se Žera puno angažovao.
Poslali su helikopter u Mostar. Ja to nikada neću zaboraviti. Bilo je užasno nevreme nad Mostarom. Duvao je jak vetar. Zbog okolnih planina, izgledalo je kao da je stadion Veleža u nekom velikom loncu.
Čekali smo helikopter spasa. Ja sam nemo gledala u to užasno nebo, i čekala. Međutim, neko je došao i saopštio mi da se helikopter vratio, jer se nije mogao spustiti. Nešto me je bolno probolo u grudima. O, bože! Brzo sam otišla na telefon, jer sam bila u stalnoj vezi sa Žerom i rekla mu: "Žera, dragi, šta ćemo? Helikopter se ne može spustiti?".
Onda je on meni: "Znamo mi to već, teta Elvira, ne brinite! Poslali smo već avion!". Mi smo zatim otišli do aerodroma. Javili smo bolnici da spreme mog Dražena. Kad je avion sleteo, mene su čuvali pred aerodromskom zgradom, da ne otrčim pred avion. Videla sam samo hitnu pomoć i nosila na kojima je bio moj Dražen, pokriven čaršavom. Moj brat i lekar su ušli s njim u avion. Bio je to petak uveče. Ja sam se vratila u Sarajevo.
U ponedeljak sam otišla da vidim Zlaju, jer je bio kod kuće. Razmišljala sam o svemu. Shvatila sam da je, u toj celoj nesreći, verovatno taj Fićo bio kriv, jer je bio, kako su mi kasnije pričali, star i raskliman.
Kad se to desilo, sedište je doslovno palo na Zlaju i zaklonilo ga. Udarilo ga je po nosu i imao je samo te povrede. Posle su mu nešto sređivali na maksilofacijalnoj hirurgiji, ali je brzo došao k sebi, kao da se ništa nije ni desilo...
Na sahrani mog Dražena bilo je 10.000 Sarajlija. Ja toga nisam ni bila svesna. Posle su mi to pričali, da su satima i satima odlazili sa groblja. Celu noć, na hiljade mladih, sedeli su i plakali pored humke mog Dražena. To je moj Dražen zaslužio jer su ga svi zaista neizmerno voleli.
Ja se te sahrane saćam ko kroz maglu. Znam samo da sam pred kovčegom rekla "E sine majkin, moglo je ovo mnogo drugačije".
Njegova mi je razredna rekla, kad je došla kod mene, posle sahrane: "Dražen je bio takvo dete, koje je moralo biti voljeno."
Eto, Dražen je sam postigao svu tu popularnost, odanost, tu dirljivu ljubav toliko hiljada mladih - tom svojom pojavom, svojim ponašanjem, svojom veselošću i dobrotom...
Mogu vam samo reći: proleće ga donelo, jesen ga odnela. Kratak je bio njegov vek, ali mislim da je za te svoje godine postigao mnogo više nego što bi neko drugi za neki duži, dupli život. Život mu je bio stvarno sadržajan...
