Danilo Kiš bio je jedan od najvažnijih i najuticajnijih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije. Rođen u Subotici, odrastao je u mešovitoj srpsko-mađarskoj porodici, što je imalo veliki uticaj na njegovo stvaralaštvo i identitet. Njegov otac, žrtva Holokausta, bio je Jevrejin, dok je majka bila pravoslavne veroispovesti, što je doprinelo Kišovom dubokom interesovanju za teme identiteta, egzila, rata i smrti.
Kišova majka je bila poreklom sa Cetinja, poticala je iz ratničke porodice, a po nekim predanjima baba po majci je žena koja je uspela da odseče glavu Turčinu - nasilniku. Iz nekih pisama Kišovog oca, njihovi preci su bili trgovci guščijim perjem, koji su naselili prostore Mađarske, iz koje kasnije bivaju proterani.
Pisac je doživeo traumatične gubitke tokom Drugog svetskog rata, kada je njegov otac nastradao u logoru na jeziv način. Ova iskustva ostavila su neizbrisiv trag na njegovu ličnost i kasnije stvaralaštvo. Nakon rata, Kiš se preselio u Cetinje, gde je pohađao gimnaziju. Studije je završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao na katedri za opštu književnost.
“Opsednut sam iskustvom iz detinjstva, holokaustom, nestankom oca, uspomenama na rano detinjstvo. Morao sam da se oslobodim te opsesije. Zato sam pisao. A kada se pedesetih-šezdesetih godina počelo govoriti o komunističkim logorima- gulazima- čije su postojanje franscuski intelektualci negirali, tada sam postao opsednut tom temom. Danima i noćima sam o tome diskutovao. Iz te opsesije nastala je “Grobnica za Bosrisa Davidoviča”. A sa godinama je počela da me opseda smrt u vidu erosa i tanatosa. Ta opsesija je, pre svega, prisutna u mojoj poslednjoj knjizi “Enciklopedija mrtvih”, govorio je.
Još u ranoj mladosti je pokazivao sklonost prema muzici, gde je takođe postizao česte uspehe, svirajući violinu. Obožavao je klasičnu muziku, a neretko je umeo da zasvira i melodije ciganske muzike.
Kako je prešao u pravoslavlje?
Iako je zakon tada nalagao da u mešovitim brakovima sin pripada očevoj veri, a ćerka pak majčinoj, Kiša su krstili po pravoslavnim običajima u Uspenjskoj crkvi u Novom Sadu, kada mu je bilo pet godina.
“Sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me je začas prepustila brizi krsnog kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama”, priseća se Kiš.
Kiš je autor dela koja se najviše bave temama poput stradanja, nepravde i patnje. Njegova prva značajna dela uključuju "Mansardu" (1962) i "Baštu, pepeo" (1965), koja su delimično autobiografska i bave se gubicima i traumama iz detinjstva. Njegovo najpoznatije delo, trilogija "Porodični ciklus", u kojoj spadaju "Bašta, pepeo", "Rani jadi" (1970), i "Peščanik" (1972), istražuje teme gubitka porodice, smrti i identiteta.
Kišov stil je karakterističan po kombinaciji lirske naracije, ironije, i detaljne istorijske pozadine. Često je eksperimentisao sa formom, spajajući stvarne istorijske činjenice sa elementima fikcije, što mu je omogućilo da analizira složene ljudske sudbine kroz prizmu filozofije, istorije i politike.
Inspiraciju je nalazio u evropskoj književnoj tradiciji, pre svega u delima F. M. Dostojevskog, Marsela Prusta i Franca Kafke.
Većinu svog života proveo je između Jugoslavije i Francuske, gde je radio kao profesor i prevodilac. U poslednjim godinama života, živeo je u Parizu, gde je nastavio da piše i predaje na univerzitetima. Bio je poznat po intelektualnom integritetu i nesklonosti da se prikloni bilo kojoj političkoj ideologiji, što ga je učinilo nezavisnim i ponekad neshvaćenim u tadašnjim književnim krugovima.
Kroz njegov život prošao je veliki broj ljudi iz raznih sfera, a sa nekim od njih sklopio je i neraskidiva prijateljstva. Borislav Pekić, Branko Miljković, Filip David, kao i poznata glumica Sonja Savić, samo su neki iz široke lepeze Kišovih prijatelja.
U svojoj pesmi "Filigranski pločnici" sa istoimenog albuma, Branimir Džoni Štulić pravi osvrt na Kišovo stvaralaštvo, te u jednom od stihova pominje njegovo delo "Grobnica za Borisa".
Kiš je bio venčan za Mirjanu Miočinović od 1962. do 1981, nakon razvoda braka živeo je sa Paskal Delpeš sve do svoje smrti.
U jednom od svojih poslednjih intervjua priča kako je toliko sebe dao u poslednjim delima, da je imao snažan predosećaj da će se razboliti, te da je nemoguće da iz svega toga izađe bez teške bolesti.
Dok je pisao “Enciklopediju mrtvih” obistinile su se njegove slutnje, oboleo je od raka pluća, a umro je u Parizu 15. oktobra 1989. godine.
Sahranjen je po sopstvenoj želji po pravoslavnom obredu u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
