Brat legendarnog pevača Tome Zdravković, Ivan Zdravković, o kojem se malo znalo, preminuo je baš istog dana kao i Toma samo 2021. godine. Ivan je inače živeo u Pančevu i bio je nekadašnji službenik jugoslovenske carine. On je, kako navode domaći mediji, nekliko godina pre smrti imao tešku operaciju, dugo bio u bolnici, a kola Hitne pomoći često su bila na njegovoj adresi.
Na Centralnom groblju na Voždovcu 2018. godine je održan pomen legendarnom pevaču Tomi Zdravkoviću, na kojem se pojavio i njegov najstariji brat Ivan koji je jako podsećao na pevača.
- Živeo sam kao bubreg u loju dok je moj brat bio živ. Nismo znali šta ćemo sa parama, a danas je nemaština. Ali zloupotrebljavao sam njegov lik jer smo nas dvojica bili kao jaje jajetu. Mnoge žene su od mene mislile da je Toma, pa su se zaljubljivale u mene. Kada shvate da su pogrešile, nastane belaj. Bila su to srećna vremena - prisetio se Ivo.
Porodica Zdravković je iz sela Pečenjevca kod Leskovca, a ovako je Ivan govorio u jedinom svom intervjuu novinaru Slobodanu Damjanovu.
"Bili smo siromašna porodica. Bilo nas je petoro dece. Četiri brata i sestra. Posle Drugog svetskog rata baš je bilo teško. On je osnovnu školu završio u rodnom selu. Potom je otišao u Leskovac, gde je upisao, tada se to zvala, Realna gimnazija."
Ovako je, prema rečinja njegovog brata Ivana, Toma započeo sa muzikom.
"U to vreme, deca, kao što smo mi bili, odlazili smo na Hisar, brdo iznad grada. Postojala je kafana, u sklopu hotela Dubočica, u kojoj su gostovali razni pevači. Tako je jednom stigla i pokojna Silvana Armenulić. Nju je pratio poznati orekstar, u to vreme, a šef je bio čuveni Šerbo iz Sarajeva. Tamo smo visili i u tim odlascima nalazili smo jedinu razonodu. Zapravo, mi smo sedeli na klupama, pored te kafane. Toma je imao 15-16 godina i stvarno ne znam odakle to njemu, ali, stalno je nešto pevušio, a pesmu koju čuje, još ako mu se dopadne, bez problema je učio napamet i znao tačno da je otpeva."
"Sve je to bilo slučajno. Ona nije mogla da veruje kako on peva taj bosanski sevdah, na tom dijalektu. Ipak je on bio dete. To se njoj svidelo i ostalo je legenda. Ona ga je kasnije povukla sa sobom i pomogla mnogo."
Iz svakog stiha, tona zapravo, celokupnog njegovog dela, osećala se nagomilana seta. Moglo bi se reći da je bio pun zebnje za svet oko sebe. To se nije dalo lako popraviti, pa je sebe „motivisao“ sedeći sa društvom uz čašicu omiljenog pića-škotskog viskija. Tako je Toma, na svoj način upravljao sopstvenom sudbinom. Ljudi kažu, a posebno oni koji su ga poznavali, voleo je ljude, svakom je pomogao, a ispravno je kazati-duša u njegovom telu nije spavala dubokim snom. A, seta...
-Mučila ga je beda. Koliko god je on kasnije bio imućan, sjajno zarađivao, težak život iz detinjastva kao da nikada nije izašao iz njega.
On je bio veoma emotivan čovek?
-On je bio baš takav. U vreme kad je pevao i stvarao, to se najbolje osetilo u odnosu sa drugima. Imao je mnogo novca, i pomagao je svima. Nikada nije dozvolio da konobar izbaci neke klince zato što nemaju novca za piće. On bi plaćao svima njima.
Da li je bio dobar brat? Konkretno, prema vama?
-Mi smo jedno vreme živeli zajedno u Beogradu. Bilo je to dobro vreme, ali, i tada nije bilo lako da se čovek zaposli. Ja sam dobio posao na železnici, kao carinik, samo zahvaljujući Tomi. Kad se pročulo da mi je rođeni brat, sve je išlo lakše. Kasnije me slabije obilazio, svako od nas je imao svoje obaveze, on je mnogo nastupao.
Rekli ste mi ranije, ima jedan detalj koji je posebno obeležio vaš život?
-Jednom prilikom, predsednik našeg sindikata mi kaže: Ivane, dovedi Tomu da nam peva tokom naše svečanosti i bićeš dobro nagrađen. Kažem to Tomi i naravno, dođe on, peva. Sutra, kažu meni u preduzeću-Ivane, izvoli ključeve od stana. Tako je to bilo.
Pančevci, sada srednjih godina, i stariji, sigurno se sećaju perioda iz sredine osamdesetih, prošlog veka, kada je Toma Zdravković danima punio hotel „Tamiš“ u Pančevu. Tada sam bio tinejdžer, momak pred odlazak u vojsku, a čuvena Videoteka, u okviru pomenutog hotela, bilo je kultno mesto za izlazak, ne samo nas Pančevaca. Ipak, svi su znali da, gore, u kafani, peva legendarni Toma. Nije se moglo tek tako ući, kamoli naći prazan sto, ali bilo je dovoljno stajati kod vrata, tek onako, i ostati zapanjen koliko je Toma Zdravković bio veliki majstor pesme. Svaku numeru koju je izvodio odjekivala je u njegovoj duši. Iako je već godinama „harao“ Jugoslavijom, svuda bio rado viđen gost, postao imućan, neka zebnja ga nije napuštala.
To se osetilo u svakoj njegovoj pesmi. Veliki bard narodne muzike, nije to tajna, voleo je da popije, a za njega su, s razlogom, govorili da je jedan od retkih, pravih, beogradskih boema. Dva puta se ženio i ima ćerku i sina. Ivan mi priča o detaljima.
-Ja sam bio zadužen da pripremim salu, lepim plakate i pričam ljudima da Toma peva u hotelu Tamiš. Samo za to, sećam se, dobio sam tada od njega dve svoje plate.
Pričalo se da je vaš brat bio zaljubljive prirode?
-Bio je mlad. Kad bi video neku devojku, lepu, nije mu bilo teško da joj napiše pesmu. Znao je da ode pred prozor neke i da joj peva. Poznata je priča o njegovoj ljubavi prema Danki Novović. Čak je i u Pančevu imao devojku u koju je bio zaljubljen. Sećam se, u Beogradu, sedelo se u „Gradskom podrumu“, preko puta kafane „Sunce“. Tada je to bila čuvena kafana. Tamo je dolazilo mnogo sveta, a on je uz čašicu nalazio inspiraciju za sve. Inače, Toma je voleo da sedi u „Šumatovcu“. Umeo je tamo danima sa društvom da zasedne. Naravno, uglavnom je on sve plaćao.
A, da li ste vi bili prisutni kada je napisao neki hit?
-Pa kakao da ne. On je znao da sedi za kafanskim stolom i tipka po njemu, kao da je za klavirom. Mumla nešto, traži melodiju. Ma, niko ga ništa ne razume, onako pripitog, ali, od toga posle ispadne pesma za sva vremena. Nije mu alkohol smetao da stvara. Čak, mislim da nije pio, ne bi ni bilo svih tih pesama.
Možda nije dovoljno poznato, ali Toma je bio veliki navijač Crvene zvezde. Zar ne?
-To je istina. Čak, znali smo da sednemo u njegov Volvo i pravac Split, na derbi sa Hajdukom.
Toma je neko vreme proveo u Kanadi! Zapravo, ostao je tamo do pred samu smrt?
-On je otišao u Kanadu i živeo je u Torontu. Tamo je nastavio da peva i odlično je zarađivao. Oženio se Gordanom i imaju sina. Njegov sin je pilot, i dalje njih dvoje žive tamo. U Kanadi su otkrili da ima karcinom. Rekli su mu da je sa alkoholom gotovo, ali, nije on za to mnogo mario. Jednostavno, tako je živeo. On, na početku, nije ništa ni osećao. Mislio je, nema bolova i da nije to tako teška bolest. Ipak, na kraju se vraća u Beograd. Ostalo je sve poznato.
Da li ste vi ostali s njim u kontaktu kad se preselio u Kanadu?
-Kako da ne. Čak, on je meni ostavio da brinem o njegovim poslovima u Jugoslaviji. Od „Jugotona“ je dobijao one tentijeme i novac od prodaje ploča. Direktor Mumin mi je davao novac, ja sam kupio stan na Julinom brdu, u Beogradu, za njega. Taj stan je sada u valsništvu njegovog sina koji živi u Kanadi.
Ivan se poslednji godina mučio, slabo ko ga je obilazio, operisao je kuk i teško se kretao. Život ga nikada nije mazio, osim u kratkim momentima, kad je Toma bio živ.
Dok je Novica Zdravković bio dobro poznat javnosti, o Ivanu se malo znalo, budući da nije bio deo javnog života. Sada su isplivale nove informacije, a kako se pisalo Toma, Novica i Ivan imali još jednog brata, četvrtog Zdravkovića - Aleksandra.
Aca je bio najstariji od braće Zdravković, a živeo je u Negotinu, skromno, radeći u jednoj fabrici, a bio je nadaren za muziku, baš kao i Toma i Novica.
– Aca je najstariji brat, on je bio dobar prijatelj, voleo je sve ljude, kao i Toma, samo što je velika razlika bila između njih dvojice u ponašanju. Dok je Toma nosio neku tugu u sebi, Aca je bio nasmejan i uvek spreman za priču. Nikada niko nije uspeo da ga vidi u lošem izdanju, svi su oni voleli kafanski život, pa smo znali tako da za jednu noć obiđemo sve kafane u Negotinu, a onda odemo na autobusku stanicu, jer je tamo kafana radila celu noć. Aca se potom oženio, dobio ćerku i sina, pa je vremenom dobijao sve više i više problema. Sin mu je bio izuzetno problematičan, imao je razne muljatorske poslove, pa je završio i u popravnom domu, a posle i u zatvoru u Valjevu. Nemojte me držati za reč, ali koliko se sećam, njegov sin je imao baš ozbiljnih problema sa zakonom, ali Aca nikada nije hteo da priča o tome, nije voleo da ga ljudi pamte kao namćora, uvek je to čuvao u sebi. Kasnije se i razboleo, pa je i umro, dotuklo ga je to sa sinom kada je poginuo – rekao je za medije Dragoslav, koji je poznavao braću Zdravković.
– Sin mu je poginuo sa još jednim drugom u kolima, vozili su se i sleteli su sa jednog mosta, na licu mesti su ostali mrtvi. Mislim, bio je problematičan momčić, znate, pravio je probleme, niko mu nije mogao ništa, to je Acu sve dotuklo – dodao je ovaj čovek.
Aca Zdravković bio je izuzetno vezan za brata Tomu, voleli su da se druže i pevaju zajedno u kafani.
Stil/Praštanje uspeha/Nezavisne novine
