Jusuf Mujić iz Tuzle svojim primerom vratio je veru u časne i dobre ljude! Naime, preuzeo je brigu, uz suprugu, o trojici unuka. Kada je čuo da je snaja napustila njegovog sina, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da će deca završiti u Centru za socijalni rad ili u nekoj drugoj hraniteljskoj porodici. Otišao je u nadležnu ustanovu, uzeo ih za ruku i doveo svojoj kući. Više od pola godine trajala je pravna borba za njegove potomke, a kada je konačno postao njihov staratelj, nije postojala srećnija osoba od Jusufa. Međutim, tek tada je krenula borba koja traje već 6 godina.
- To je jako tešak udarac i kad čuješ, a kamoli kad ti se desi. Želja svakog dede je da mu unuci uspeju. Ta borba - ja je nisam ni osetio. Kad nešto želiš, voliš i hoćeš, pogotovu hoćeš, onda to ide, to se lagano sve savladava. Znate, bilo je trenutaka...valja tri muškarca izgurati - kaže deda Jusuf za RTV "Slon".
U svojoj 68. godini ističe da ne može da opiše koliko je ponosan na njih i na to u kakve muškarce rastu, a sa druge strane, priznaje da je bio potreban veliki rad i trud kako bi uspeli da decu izvedu na pravi put.
- Pola godine sam se borio da oni ostanu kod mene. Najmlađi je imao samo dve godine i kako ih dati u dom pored živog dede i babe. Ja sam ih uzeo u ruke i doveo svojoj kući - rekao je Jusuf.
Njegovo sina napsutila je žena i ostavila troje dece: Alena, Anesa i Amela. Jusufov sin nije imao mogućnosti da naslednicima pruži osnovne uslove za život, te se u celu priču umešao i Centar za socijali rad. Doneta je bila odluka da mališani nastave da žive u Domu za decu bez roditeljskog staranja, što je Jusufa jako pogodilo. Preuzeo je stvar u svoje ruke, iako je već bio na početku sedme godine. Danas njegovo srce je puno ponosa i topline.
Nakon uspešnog završetka programa oko hraniteljstva, Centar za socijalni rad, dodelio mu je unuke. I ako briga o deci nije nimalo laka, Jusuf ističe da ne može da se meri ništa sa srećom njegovih unuka, te da bi opet sve isto uradio.
Najmlađi Amel sada je treći razred osnovne škole, bavi se karateom i sanja da postane policajac.
- Želim da budem policajac kad porastem jer je to posao gde se boriš protiv kriminalaca, a ja nisam kriminalac - rekao je Amel Mujić.
I dvanaestogodišnji Anes, takođe se bavi karateom i želi da bude trener.
- Nikakav drugi posao neću da imam. Želja mi je samo da budem trener - kaže Anes i dodaje da se više čuje sa ocem, nego sa majkom, ali da ni to nije veoma često.
- Imam njihov broj, ponekad se dopisujem sa ocem, nekada me i nazove pa pričamo. Sa majkom se ne čujem, odgovorim samo kada mi pusti poruku, a to je jako retko", rekao je Anes.
Kao najstariji, Alen je od njih trojice najuspešniji karatista. Ima oko 50 medalja, a pre par dana osvojio je još jedno zlatno na turniru u Lukavcu.
Prvo priznanje osvojio je sa deset godina, a svaku je posvetio prvenstvno sebi.
- Cilj mi je bio da budem najbolji. Da bih imao bolju sliku sebe i da me ljudi gledaju drugačije - govori Alen.
Upravo on je bio najsvesniji situacije koja se desila među roditeljima, a sada vodi računa da niko od njih trojice ne sekira babu i dedu, jer su stari.
Neizmerno su im zahvalni za sve ono što su uradili za njih. Njihov način da im vrate za sav napor je da ih učine ponosnima, te se trude da budu što bolji na svim poljima.
- Prvo da ih ne sekiramo, jer su stari, a pomažem im i oko brige o mlađoj braći jer neko mora - objasnio je Alen.
Za ponosnog dedu, svaka medalja ali i dobra ocena u školi, suze su radosnice za njega.
- Ja sam veoma ponosan, malo je to teško i opisati. Nadam se da sam učionio za njih koliko sam mogao - rekao je Jusuf drhtavim glasom.
