Uprkos činjenici da je prošlo preko 30 godina od smrti glumačke legenda, Pavla Vuisića, javnost ga se i danas seća kao jednog od najboljih glumaca ikada.
Bio je jedan od najvećih filmskih umetnika Srbije, a tokom svog glumačkog veka odigrao je preko sto uloga na kojima su mu tada zavideli, a situacija nije drugačija ni danas. Međutim, i pored svog talenta, retko je dobijao glavne role. Uprkos tome što nije bio školovan glumac, uspeo je da nađe svoje mesto u ovom surovom poslu.
Uvek je bio specifičan i svoj, a tako je i živeo. Živeo je na reci. Splavovi su mu bili kuća, družio se sa alasima, nije trošio reči uzalud, a kolege su ga smatrale teškim za saradnju.
U prilog tome govore i brojne priče o neslaganju sa Miodragom Petrovioćem Čkaljom, tokom snimanja kultne serije "Kamiondžije", gde dvojica u kadru nerazdvojnih kolega - veliki deo snimanja uopšte nisu razgovarali kada se ugase kamere.
Bio je lokalna legenda kojoj su se klanjali svi koji su se bavili jedrenjem i veslanjem. Imao je društvo obožavalaca. Uživao je da radi, da priča sa ljudima, da pijucka i ima svoj svet. Ispunjavao je sopstvene želje – svečano je pustio u promet česmu iz koje je teklo vino.
Mislio je da je za sreću dovoljno nekoliko kvadratnih metara crvotočnih dasaka i jedan komad reke. Bio je kao neki rečni bog, sa ogromnim stomakom, šarenim hozentregerima, koji ima ulogu nadzornika dok se kuva veliki lonac pasulja za sve one koji bi pristali na splav, koji bi ponekad lagano tonuo pod težinom vinopija i gurmana.
Testament izazvao veliku pažnju
Da je uvek bio specifičan i poseban na svaki mogući način dokazuje i njegov testament koji je Pavle svojeručno napisao na jednom papiru nakon što je neki novinar greškom objavio da je glumac preminuo:
"Testament Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute). Neka u sebi pevaju. Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, je*** mater..."
Testament je originalno objavljen u biografiji Pavla Vuisića "Posle fajronta", autora Aleksandra Đuričića. Interesantno je i to da je jednom kada je počeo da se deli i umnožava po mrežama iz njega, slučajno ili namerno, izbačena jedna reč - komunist, što je potpuno promenilo smisao napisanog.
Ispalo je da glumac nije želeo da mu na sahrani iko drži govor što nije istina. Sve napisano nakon odnosi se isključivo na njegovu želju da to ne učini neki komunista. Ovo je u razgovoru za Nedeljnik od pre nekoliko godina objasnila i Pavlova udovica Mirjana.
Velikan srpske scene preminuo je 1. oktobra 1988. godine. u Beogradu.
Nije želeo da iko prisustvuje pogrebu osim njegove žene, a u poslednjoj verziji njegovog testamenta piše:
- Molim da se smrt objavi tri dana posle pogreba.
Želeo je da umre nečujno, da to ne bude vest. Niko da ne slavi život koji on nije voleo. Na sahrani nije bilo nikog, samo njegova Mirjana. Nije bilo umrlice, ni slike. I jedan pop kog je dovela. I nije mu rekla ko je pokojnik.
- Samo sam rekla da se zove Pavle... - navela je.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
