Đorđe Balašević svoj životni vek proveo je u rodnom Novom Sadu, u porodičnoj kući koja se nalazi u Ulici Jovana Cvijića. Zanimljivo je to što je u njegovoj familiji svaka sledeća generacija dodavala po nekoliko slova u njihovo prezime sve dok ono nije dobilo svoj krajnji oblik Balašević.
- Moj deda Đorđe Balaš bio je veliki pravoslavac koji se plašio da nas ne pomađare, pa je odlučio da 1941. kada je to bilo veoma čupavo ode u opštinu i uplati ono ić na kraju, kako bismo postali Balašević. Inače, otac mi se prezivao Balašev, tako sa sam ja prvi rođen kao Balašević. Naše prezime je veoma retko, i danas se može sresti jedino na obodima Homoljskih planina, ali mislim da svi vučemo iste korene od Vlaha - pričao je ovaj vrsni umetnik, evocirajući sećanja na svoje prve dane.
Detinjstvo je kao i ceo svoj život, proveo u istoj kući, a četiri generacije pre njega odrasle su na tom mestu. Umeo je da kaže da se u svojoj kući osećam originalnim, tu je svoj na svome i voli što tu odgaja svoju decu. U Ulici Jovana Cvijića, proveo je pravo tomsojerovsko detinjstvo. Imao je pet godina stariju sestru Jasnu uz koju je rano naučio da čita i postao pravo čudo od deteta. Ovaj virtuoz s perom u ruci, najupečatljivije slike svog odrastanja preneo je na papir u knjizi "Kalendar mog detinjstva".
Kada je stigao do gimnazije, sve se promenilo. Otac mu je, kao predstavnik bivše jugoslovenske organizacije, dobio posao u inostranstvu, čime je nada njim nestala jedna vrsta kontrole. Ćale nije dolazio na roditeljske sastanke, a s mamom se mnogo bolje razumeo, a i uvek su mu govorili da je genetski povukao na njenu rodbinu. Balaševići su bili dobri podanici, rano su ustajali, rano legali, ako dobiju poziv na sud obavezno su odlazili, išli su među prvima na glasanje, dok su mamini bili nekako više sanjalački orijentisani. U gimnaziji je imao čudan odnos ocena, od odličnog uspeha iz srpskog i društvenih predmeta, do oročenih kečeva iz fizike, hemije i matematike koje nikada nije uspeo da popravi, prisećao se Balašević koji je kao redovan đak uspeo da stigne do trećeg razreda gimnazije, ali dalje nije mogao već je vanredno završio ostatak srednjoškolskog obrazovanja i potom upisao fakultet. Geografija se pokazala kao idealan izbor, što zbog toga što se na prijemnom nije polagala matematika, što zbog činjenice da je imao pun indeks desetki. Međutim, i fakultet je napustio kada je otkrio novu ljubav - muziku. Nakon što je objavio prvi album, više nije mogao nazad na studije.
Zanimljivo je da nikada nije išao u muzičku školu, bio je jednostavno muzikalan, nije razumeo zašto je njegovim vršnjacima čudno što ume da napiše tekst. Njemu se podrazumevalo da to svako zna, a tek kasnije je shvatio da ima poseban talenat. Sa 18 godina je prvi put uzeo gitaru u ruke, i mada su ga ubeđivali da je za sviranje kasno, počeo je da pravi pesme za koje je znao da nikada neće moći nikome da ih objasni. Sebe nije smatrao muzičarem i kada god bi popunjavao neki formular u mesto za zanimanje upisivao je tekstopisac. Muzički početak ovog umetnika bila je grupa Žetva, čije ime je sam smislio, a članovi su pored njega bili i drugovi iz gimnazije.
Dobili su termin na radiju da snime jedinu pesmu, a reč je o numeri "U razdeljak te ljubim". Bio je to jedan tango koji mu nikada nije bio drag, ali mu je definitivno otvorio sva vrata kroz koja je kasnije prolazio. Ubrzo je napustio bend, a potom je iz šale i inata oformio grupu Rani mraz, jer rani mraz uvek naškodi žetvi. I nju su činili drugari iz gimnazije. Kako niko od njih nije umeo pošteno da svira, mislili su da će to biti sezonska zabava, ali je pesma "Prva ljubav" postala veliki jugoslovenski hit i više se nije moglo nazad. Usledio je i pokušaj da se Rani mraz spoji sa grupom Suncokret pa su jedno vreme u grupi bili Bora Čorba i Bilja Krstić. Bora je ubrzo otišao jer se autorski nikako nisu uklapali. Bilja i on su neko vreme duetski nastupali, a onda su shvatili da je bolje da nastave samostalno.
Nakon dva albuma objavljena pod imenom svog poslednjeg benda, upustio se u solo karijeru 1982. godine. Uspeh koji mu je donelo 12 novih albuma bivao je sve veći. Uprkos svim uspesima koje je postigao, otac i majka su se protivili njegovoj odluci da bude muzičar i smatrali su da bi trebalo da se bavi geografijom za šta se i školovao. Nisu prisustvovali nijednom njegovom koncertu, a uvek im je čuvao dva prazna mesta. Ipak, kako sam kaže, njegov život nije imao formu dok u njega nije kročila njegova supruga Olivera. Trenutak kad su se upoznali mnogima bi mogao da deluje nestvarno.
Olja je došla u Novi Sad s malom stipendijom grada Zrenjanina u kojem je bila istaknuti sportista, olimpijski kandidat i reprezentativka u gimnastici. To u onoj velikoj Jugoslaviji nije bilo lako. S druge strane, on sam bio razmaženi dečko koji je vozio kola, poticao iz dobrostojeće građanske porodice, imao roditelje koji su otišli da rade u inostranstvo, a njega sa osamnaest godina i polupopularnog ostavili samog kod kuće. Svojevremeno je podelio sećanje na njihov prvi susret, igrao je fudbal na Štrandu s likovima iz studenjaka kada je ona naišla. Imala je perfidan plan i zamolila ga da ide s njom u vodu, a ako odbije da mu "uvali" da joj čuva šnale. Pošto nije pošao, dala mu je da joj čuva sitnice zbog čega je morao da sedi u pesku i čeka da ona ispliva, a samim tim da odgleda i celu njenu predstavu: ulazak u vodu i druge poglede koji su je pratili. Inače, u studenjaku su je zvali stjuardesa jer je izgledala kao da je izašla iz reklame za nekog avio-prevoznika. Skočila je u vodu i napravila salto nakon kojeg nijedan normalan hetero muškarac ne bi ostao indiferentan. Bio je to trenutak u kojem je već prelomio i sve shvatio - govorio je panonski mornar koji je 2001. objavio album "Dnevnik starog momka" posvećen svojoj najvećoj ljubavi i podršci. Svaka od dvanaest pesama nosi naziv nekog ženskog imena, a kombinacijom početnih slova tih imena, dobija se pravo značenje albuma: Olja je najbolja.
O ulasku Olje u njegov život govorio je kao o veoma važnom trenutku jer bi, da nije bilo tako, sumnjao je, njegova karijera i život otišli u drugom pravcu. Uz nju je dobio motiv i svoju muzu, mada to nije dovoljna reč za Olju jer je ona oduvek bila više od toga. Bila je njegova moralna vertikala, neko naspram koga je određivao svoje kriterijume prema svemu, prema muzici, ratu, estradi... Čim je video, prvi i poslednji put pomislio je na brak. Bili su baš zaljubljeni i nije im bilo bitno gde i kako živimo, već samo to da su zajedno. Sve drugo bile su sekundarne stvari.
U vreme dok je Olivera studirala i živela u domu, Đole je pod njenim prozorom često pevao. Na studentskoj sobi u kojoj je Olivera tada živela, danas se na ulaznim vratima nalazi pločica sa natpisom: "Dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka... Olja i Đole Balašević, 1. juni 1979", a upravo tu je počela najlepša ljubavna priča. Njen studentski život Đorđe Balašević opisao je u pesmi "Provincijalka".
- On tvrdi da je ta pesma vezana za ovu sobu. Ja znam da sam za stolom čitala beleške sa predavanja, spremala ispit i gledala često kroz prozor čekajući kada će se pojaviti. Tada mobilnih telefona nije bilo, pa je Đole zviždao pod prozorom. Taj zvižduk i danas koristi kad negde zalutamo u nekom gradu ili tržnom centru. Kada bih čula njegov zvižduk, brzinom svetlosti bih strčala kroz hodnik da ga vidim, tako da je ta pesma to na vrlo lep način ispričala - pričala je ranije Olivera.
Tek uz nju došao je do svog pravog izraza. Uvek je isticao da kada bi ponovo imao šansu da krene ispočetka, da se ne bi odlučio za neki drugi put. I kad god bi se povela priča o drugim ženama, onima koji bi je inicirali govorio je da mu nađu neku bolju ribu od njegove Olje, pa će onda juriti za njom. Insistirao je na tome da to što lepo priča o svojoj ženi, nije ni deo onoga što ona zaslužuje.
Zajedno su dobili troje dece, Jovanu, Jelenu i Aleksu i zbog njih nikada nije pevao za Novu godinu, leta je uvek provodio sa njima, nikada nije propuštao nijedan njihov rođendan, pričao je Đorđe kome je najveću radost pričinjavao rad na filmu "Kao rani mraz", u čijoj su realizaciji učestvovali svi članovi njegove porodice.
- Svi smo želeli da radimo na nekom filmu koji nije trebalo da ima mnogo veze s nama, već da bude rađen po pesmi o Vasi Ladačkom. Na meni je bilo da napišem muziku i scenario, a Jovana bi dobila neku ulogu. Međutim, nakon što su neki dogovori propali sve je krenulo drugim putem pa smo odlučili da se sami upustimo u taj projekat. Najteže nam je bilo da nagovorimo Olju da se uključi. I ona je kao producent kucajući od vrata do vrata prešla strašan put dok nije dobila ono što je želela. Mene bi prvi neuspeh verovatno pokolebao i naterao da odustanem, ali ne i nju. Jelena je kao student režije i sa završenom komparativnom književnošću bila konsultant na scenariju. Kada sam Aleksi rekao da će igrati u filmu, pitao me je s kim bi trebalo da glumi. Kada je čuo da je reč o Radetu Šerbedžiji, odgovorio je da mu odgovara. Bilo je trenutaka u kojima smo pomišljali da odustanemo, najviše zbog onih koji su nas sabotirali. Ne mislimo da je to neko radio zbog toga što je nama lično želeo da napakosti, već nekim ljudima nije odgovaralo da se otkrije kako se to radi i koliko je novca potrebno za film. Porodično smo se odrekli honorara, ali svi ostali, od onog dečka koji nosi kablove, pa do glavnog glumca - isplaćeni su. Prezadovoljan sam kako publika reaguje na film, a Oljina ideja koju sam prihvatio bila je da napravimo putujući bioskop. Divno je kada se nakon prikazivanja sretnem s ljudima i vidim kako reaguju. Bio sam neprijatno iznenađen s koliko je bojkota film dočekan u medijima, što se ranije dešavalo i s mojim pločama. Zbog toga često kažem da sam ja kao mini suknja - na svakih pet godina vraćam se u modu. Ipak, fenomenalno je kako ljudi sličnog senzibiliteta dolaze da gledaju film, i dok cepam karte na ulazu u bioskop kada me pitaju kakav je film, sad već mogu da kažem jer znam da ih neće razočarati - pričao je Balašević o ovom filmu.
Đole je poslednje dane proveo na infektivnoj klinici, a Olivera je u jednom intervjuu otkrila kako je protekao njihov tadašnji susret.
- Nažalost kada je bio primljen u bolnicu infektivno odeljenje, nama nije bio dozvoljen pristup. Onda sam obilazeći oko zgrade naišla na jednu poznanicu i pitala sam je da li ona otprilike zna gde je njegova soba u kojoj leži. Zanimalo me je gde je prozor te njegove sobe. Ona mi je rekla da zna, da je Đoletova soba u prizmelju i da će me odvesti tamo. Odvela me je iza zgrade. Tada smo se videli. Samo je pružio ruku i pozdravio me na identičan način kao da nema rastanka, kao da nema ničega što bi me plašilo. Tu sam. Ja sam mu mahala i pokazivala da bude jak, da bude čvrst, i pozivala ga kao što je on mene zvao da izađem iz Studenjaka. Verujem da je ostao jedan prozor preko koga komuniciramo i dan danas.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
