Na muzičkoj sceni Zoran Kalezić je bio više od pola veka. U svojoj blistavoj karijeri prodao je 20 miliona nosača zvuka. Svojim glasom i emocijama kojima je bojio pesme dopirao je do srca miliona ljudi širom nekadašnje Juge, ali i šire.
Bio je nerazdvojan sa Tomom Zdravkovićem, a to prijateljstvo je na kraju krunisano i kumstvom. Kada je saznao za strašnu dijagnozu - karcinom pluća, istakao je kako ošeća da će se uskoro pridružiti drugu kojeg je beskrajno voleo.
- Kada sam polako krenuo na put ka mom kumu Tomi. Uskoro ćemo se sresti, ali imam još nešto da uradim dotad. Čekam koncert u Domu sindikata, da još jednom čujem note koje sve organe vraćaju na pravo mesto. Imam potrebu da još jednom vidim sve te ljude u publici - pričao je Kalezić u jednoj emisiji iskreno i kroz suze.
Koliko su bili bliski pokazuje i činjenica da ga je Toma zamolio da upravo on održi govor na sahrani, kada dođe vreme da napusti ovaj svet.
- Kada je odlazio moj kum Toma, rekao mi je: "Nemoj da ke*aju tamo o meni, ti ćeš da se oprostiš od mene. Ti ćeš da kažeš nešto". Kakva je to počast. Kakva je to obaveza. Tada sam se oprostio od Tome, tad sam shvatio da odlazi čovek koji je želeo da ode, on više nije želeo ovozemaljski život i principe koje mu doktori zadaju. Nije smeo da puši i pije alkohol. Žao mi je što više nema ljudi kao što su Toma, Šaban... Njih ne treba žaliti jer su sebe napravili besmrtnim. Dok god traje muzika traju i oni - otkrio je pevač jednom prilikom.
Nerazdvojna družina su bili Kaleza, Tozovac, Cune, Lepa Lukić, Mika Antić, Zoki Radmilović i, naravno, Silvana. Svi su izgradili velike karijere, a među njima nikada nije bilo svađe, niti je zavideo drugome, spojila ih je ljubav prema muzici.
Poput Tome, i Kaleziću je Silvana mnogo pomogla na početku karijere i od tada su postali veliki prijatelji. Cenili su se i međusobno mnogo poštovali.
Svoj evergrin “Jednoj ženi koje nema više” Zoran je urpavo posvetio je baš ovoj dami, koja je ostavila isto neizbrisiv trag u narodnoj muzici. Pevač je svojevremeno naglasio da je pesma nastala na veoma neobičan način.
Naime, 1976. godine Kaleza ulazi u jednu beogradsku kafanu, a pevačica je pevala “Noćas mi srce pati”. Gosti uživaju, a Zoran jeca. Uspomene na Silvanu naviru, pretvaraju se u stihove. Zoran traži od konobara salvetu i na tom komadiću papira je napisao je pesmu.
Kalezić je čekao dve godine da bi je objavio, jer nije želeo da iko pomisli da komercijalizuje Silvaninu smrt. Predstavio ju je 1978. godine na Ilidžanskom festivalu, ali ni tada nikome nije otkrio da je pesmu posvetio Silvani, čak ni kada je osvojio prvu nagradu na toj manifestaciji.
Tek kasnije Zoran je istakao da je jedna od numera koja mu je obeležila karijeru posvećena čuvenoj pevačici, koja je imala veliki uticaj na njega i njegovo stvaralaštvo.
-Bila je velika dama, lafica, izvanredan pevač. Takva osoba se rađa jednom u 100 godina - pričao je Zoran Kalezić o Silvani.
