Muhamed Ali je rođen 17. januara 1942. godine pod imenom Kasijus Klej. Boksom je počeo da se bavi sa 12 godina kada mu je ukraden bicikl. Tada je otrčao do jednog policajca i rekao da "želi da prebije lopova". Policajac je ujedno bio i trener boksa i sugerisao mu je da počne da se bavi boksom što je na kraju i učinio. Taj policajac bio je Džo E. Martin koji mu je kasnije bio i jedan od trenera. Onda je posle borbe sa Sonijem Listonom 1964. godine odlučio da promeni ime i da se zove Muhamed Ali, a ne Kasijus Klej. Ostalo je istorija...
Muhamed Ali po mnogima je najbolji bokser svih vremena. Njegov stil bio je neobičan, kombinovao je snagu i brzinu i ostvarivao sjajne rezultate. Nije bio poznat samo po stvarima koje je činio u ringu, već i po onome što je radio i van ringa. Otvoreno je pričao o rasizmu, problemima sa kojima se suočavao zbog drugačije boje kože, nejednakostima. Imao je i mračnu stranu, pošto se priča i da je bio zavisnik od intimnih odnosa.
Četiri puta se ženio, ima devetoro dece, a njegova druga supruga Kalila otkrila je neke neverovatne detalje. Njih dvoje uzeli su se 1967. godine, Ali je za to vreme plaćao hotelske sobe i dovodio ljubavnice i ona je za sve to znala. Knjiga koju je napisao Džonatan Ejg govori upravo o toj mračnoj strani i detaljima koje neki nisu znali.
Imao je brojne afere i mnogobrojne veze za jednu noć. Jednu od svojih ljubavnica čak je i doveo na večeru sa predsednikom Filipina Ferdinandom Markosom. Za to vreme Kalila je bila u Americi i ukrcavala se za let za Manilu gde je Ali trebalo da se bori sa Džoom Frejzerom. Tada je saznala da je Muhamed na večeru odveo Veroniku Porše, manekenku od 19 godina. Sa Kalilom se ubrzo razveo i oženio je upravo Veroniku koja je postala njegova treća žena. Nije ga previše zanimalo što se tome posvećuje pažnja, tako da se nikada u javnosti nije izvinjavao. "Prozivali su me za sve i svašta, ali ne treba da me 'dave' zbog toga što imam devojku", rekao je Ali u jednom od intervjua.
Rođen u Luisvilu, savezna američka država Kentaki, pre 74 godine, Ali je od najranijeg detinjstva shvatio da nije lako biti "crnac" u tada još uvek segregacionoj Americi. S odvojenim sedištima za "obojene" u autobusima, rezervisanim mestima u restoranima, i eksploatacijom na poslu gde su "obojeni" radili isti posao kao "belci", ali zarađivali i do pet puta manje, svakodnevno se suočavao tokom svog odrastanja.
Ipak, Ali je nosio urođeni duh pobednika koji ga je uvek gurao napred i terao da se bori za više, čak i kada okolnosti nisu bile optimistične.
Jednom prilikom je izjavio:
"Znao sam da ću biti najveći, čak i kada to ni sam nisam verovao".
Radom, trudom, treninzima postao je najveći...
Na Olimpijskim igrama 1960. godine, postao je Olimpijski zlatni šampion. Tri puta bio je prvak sveta.
Njegova brzina u ringu i dalje je neponovljiva. Za razliku od svojih protivnika u teškoj kategoriji, koji su svi bili viši od njega, morao je razviti sopstvenu veštinu. Ali se oslanjao na brzinu nogu i snagu udarca. Za ova tri naslova, pobedio je Sonija Listona, Džoija Frejzera i Džordža Foremana…
"Rumble in the Jungle", meč koji je postao najgledaniji u istoriji boksa, u Zairu protiv Foremana, ušao je u antologiju boksa. Foreman je bio viši i jači. Muhammad Ali, niži od Foremana, nije imao šanse u direktnom okršaju. Trenirao je mesecima za ovaj meč, jačajući trbušne mišiće.
I na iznenađenje svih, dozvolio je Foremanu da ga udara u telo dok je bio na konopcima… Nije ni uzvraćao udarce. Naprotiv, provocirao ga je rečima "Je li to najbolje što možeš?"
Nakon nekoliko rundi, Foreman je već bio umoran od sile udaraca koje je zadao Aliju u trbušne mišiće. Taj umor ga je koštao meča. Kada je Ali osetio umor protivnika, nokautirao ga je u tri poteza. Niko nije pokušao ponoviti ovu taktiku… Svijet je to video samo jednom i pitanje je hoće li ikada ponovo.
Promena vere i imena
Već tada, Muhammad Ali, rođen kao Kasijus Klej, promenio je i ime i veru. Odbacujući svoje ime kao "robovsko", prihvatio je islam i postao Ali.
Na njegovu odluku mnogo je uticao Malkolm Iks, koji je u to vreme pripadao "Naciji Islama" koja je počela da širi uticaj u Americi. Već je duboko bio u politici… Što ga je koštalo izgubljenih pet godina karijere.
Ovu odluku, da mu se oduzmu sva priznanja i nagrade, doneo je američki Vrhovni sud, jer je Ali odbio poziv za regrutaciju u američku vojsku i odlazak u rat u Vijetnamu.
Na američkoj nacionalnoj televiziji, jasno je rekao svoje mišljenje, koje ga je skupo koštalo.
"Ne želim da idem u rat u zemlju koju moram tražiti na karti, samo zato što mi neko tako kaže. Neću da ubijam decu, žene, civile, niti bilo koga samo zbog drugačijeg političkog sistema od američkog. Nijedan Vijetkong me nije nazvao 'crncem'. Samo 50 metara dalje od studija u kojem sedim, moju crnu braću tuku na ulici jer su 'obojeni'. Ne mogu da sede u 'belički deo autobusa' i nikoga nije briga. Ako je to demokratija za koju treba da se borim – neću ići u Vijetnam! To nije moj rat!", rekao je Ali i nije otišao u Vijetnam.
Od svih njegovih devetoro dece, najpoznatija je verovatno Lejla Ali, koja je nastavila da razvija sopstvenu impresivnu boksersku karijeru.
2007. godine, nakon otprilike osam godina profesionalnog boksa, povukla se. Prema Lejli i ostaloj deci, iako Muhamed Ali nije bio najbolji muž, bio je dobar otac. Svi su se brinuli o svom ocu kasnije u životu dok je živeo sa Parkinsonovom bolešću i tako sve do smrti.
Decenijama se borio sa Alchajmerovom bolešću i umro 2017. godine.
