Ivica Čuljak rođen je 4. juna 1960. u Ceriću nadomak Vinkovaca u Hrvatskoj, a smatra se jednim od najokrutnijih pevača na našim prostorima.
Imao je i psihičkih problema pa je krajem sedamdesetih zatražio i pomoć psihijatra, ali čini se, to je bilo više zato da eskivira vojsku.
Postao je poznat po tome što se na koncertu rezao žiletom i pri tome je govorio da ga ništa ne boli. Govorio je da želi da šokira publiku i u tome je uspevao, jer je malo koga na koncertima ostavljao ravnodušnim. Krajem 1981. godine, upravo na Dan Republike, koji je tada bio državni praznik, u vinkovačkom hotelu "Slavonija" na koncertu Meri Cetinić došlo je do tuče u kojoj je jedan Vinkovčanin izvukao deblji kraj u sukobu s braćom Čuljak.
Čuljak je, kako je tvrdio kasnije, došao tu kako bi pokušao izgladiti stvari s muškarcem koji mu je, navodno, maltretirao brata. Sve se završilo krvavom scenom u kojoj je Ivan nesrećnog čoveka izbo nožem, nakon čega je taj čovek završio na groblju, a Čuljak u zatvoru, pa u ludnici. U dokumentarnom filmu koji je o njemu, kao svoj diplomski rad, snimio danas ugledni srpski reditelj Milorad Milinković (Mrtav ladan, Čitulja za Escobara), opisao je kako je došlo do ubistva i šta se dogodilo.
"Došao sam s njim ljudski da popričam, jer mi je maltretirao brata. Mislio sam da će ga taj teatar moj, dar govora, malo umiriti. Pozvao me da zajedno popijemo pivo, bilo mi je drago, mislio sam da je sve rešeno. Na trenutak sam okrenuo glavu da vidim Meri Cetinić, a kad sam se okrenuo prema njemu, udario me šakom u nos. Dogodio mi se trenutak totalnog afekta, kad instinkt jedino radi, za samoodržanjem kao kod životinja. Ja se sećam da sam izvadio taj nož iz kaputa i znam da sam skočio na njega kao tigar neki, ali ne sećam se uopšte da sam ga ubo. To ne znam, to je trajalo par sekundi samo", ispričao je Čuljak i dodao da je to bio jedini put u njegovom životu kad se dogodilo da je izgubio kontrolu.
Nakon ubistva, Čuljak provodi 19 meseci u istražnom zatvoru u Osijeku, a zatim ga smeštaju u neuropsihijatrijsku bolnicu u Popovači, gde će provesti narednih devet godina. U bolnici mu je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti koji karakterišu nagle promene u ponašanju i impulsivne reakcije. Osoblje bolnice navodno je bilo sklono Čuljku te je većina njegovog pesničkog i književnog rada nastala upravo tamo, a povremeno su ga čak puštali da održava nastupe. Iz bolnice se nakratko vratio u rodnu kuću te je upravo u tom razdoblju snimio svoja prva dva albuma. Tada je i uzeo pseudonim Satan Panonski, za koji kruže legende da je nastao tako što mu je jedna seoska baba dobacila: "Goni se, vraže Panonije".
Njegovi nastupi do danas se prepričavaju. Redovno bi sebe rezao žiletom ili delovima razbijene flaše, popraćeno tantričkim plesom i snažnim govorima, a publika je dospevala u svojevrsno stanje ekstaze. U umetnosti je, pre svega, sudelovao i svojim nesvakidašnjim ekscentričnim odevanjem i mističnim ponašanjem. Priče o njegovoj okrutnosti podgrejao je i intervju koji je dao za "Globus", gde je ispričao kako ubija zarobljenike.
"Ako izvršavam ubistvo, žrtvi nikada ne kažem: 'Ideš na streljanje'. Uvek mu kažem da ide na razmenu. Navučem mu kapuljaču i kažem: 'Budi tih, sad će tvoji. Eno ih, čuju se...' I kad se nađemo u kukuruzu, šumi, ispalim kratki rafal u srce. Uradim to ubistvo", ispričao je Satan u novembru 1991. godine.
Već je u idućem intervjuu to porekao i tvrdio da se samo šalio. Od osobe koja se predstavljala kao "panker po nacionalnosti", postao je osoba koja poziva na klanje i govori o ubijanju četnika.
Satan Panonski poginuo je 27. januara 1992. u Vinkovcima, a okolnosti njegove smrti nikad nisu službeno potvrđene, što je dalo plodno tlo za razne mitove i teorije zavere.
Stil/Globus
