"Mali mrav" je hit bez kojeg nijedno veselje ne može da priđe, posebno u kasnim satima, kada atmosfera dostigne vrhunac, a otpevao je legendarni pevač narode muzike Tomislav Čolović iz Kragujevca. U jeku popularnosti iznenada umire i to u kafani, mestu koje je obožavao i besane noći provodio. Ostao je upamćen kao velliki humanitarac koji je pomagao svakom kojem je mogao, te je nastupao na više od 1.000 dobrotvornih koncerata.
Kobna noć
Čolović je preminuo svega devet dana nakon Nove godine, a priča o njegovoj smrti ledi krv u žilama.
"Desilo se uveče, tačnije noću, oko dva sata posle ponoći. Tomislav je došao iz jedne kafane gde je bila muzika. Naručio je pivo i porciju pršute, popio je gutalj i pao je. Nisam bio tu, bio sam kod kuće. U kafani je bila konobarica. Ona ga je pronašla. Pozvala me je i odmah sam došao. Srce ga je izdalo. Pao je tu na pod. Čekali smo da dođe policija, kao i lekari iz bolnice", seća se Čedam vlasnik kafane.
Otkrio je da je poznavao Čolovića od malih nogu, kao i da ga je izuzetni cenio.
"Bio je naš gost i prijatelj. Znali smo se iz detinjstva. Pamtim ga kao dobrog čoveka i dobrog muzičara. Znate, nije on uvek bio u Kraljevu, on je povremeno dolazio i kad dođe, odsedao je ovde. Voleo je da dođe sam, i to kasno posle dvanaest. Voleo je da se osami. Poručivao je meze, pršutu, sir, a od pića je voleo pivo. Nije nikada pevao. Ovde je imao svoj mir. Odličan i dobar, ali pri alkoholu nije bio najbolji. Bio je pošten, nije nikog prevario. Cenili su ga", istakao je jednom prilikom.
Očevim stopama krenuo je i Milan Čolović, sin legende narodne muzike, koji priznaje da nije bilo izboriti se za svoje mesto na estradi pored poznatog prezimena.
– Pa, biću iskren. Veliko je breme biti sin nekog ko je bio toliko popularan i ko je uspeo. Sada ti ne znam šta treba da uradiš da bih to nadmašio. To ne može da se poredi. Ne možeš da se takmičiš sa tim. Šta znam... Nije bilo jednostavno boriti se sa tim još otkad smo bili klinci, dok smo bili u školi... Bio sam vunderkind na bubnjevima, sa udaraljkama, to mi je mnogo dobro išlo. Danas, naravno, i moj brat isto tako. I moj brat Aleksandar je muzičar. Vrhunski muzičar. Svirao je 12 godina sa Acom Pejović, sada svira sa Dženanom. Neupadljiv je, ali nije što je moj, ali stvarno je dobar muzičar, i čovek pre svega - rekao je za "Espreso".
Zbog poznatog oca je poželeo vrlo rano da uđe u svet muzike.
– Kada smo bili mali brat i ja, otac nas je vodio na svirke. Tako smo i naučili da zarađujemo. Ja sam mnogo voleo da idem na njegove svirke. Ja sam ga molio da me vodi, što kasnije mislim da je bila greška. Zašto? Zato što sam prerano ušao u sve to, sa 10-11 godina. Ja naučim njegov repertoar, otpevam "Malog mrava", ne vidim se iza bubnjeva. On nas najavi, mi to odradimo vrhunski, ali šta ćeš, ne možeš da ideš kući jer moraš da čekaš kraj. To je bilo po pet-šest sati čekanje. Sutra odem u školu, drugi čas ja spavam. Ne mogu da izdržim. Prerano sam ušao u sve to. Skoro 30 godina već imam kako se bavim muzikom. To je nečiji radni vek. Nije lako ući u sve to i zarađivati taj muzički dinar, doživljavati neke stresove... Čas si najbolji, čas si najgori, čas valjaš, čas ne valjaš.. Ima raznih ljudi koliko god ti bio vredan i radan, nije lako.
Priznaje da su se posle očeve smrti susretali sa raznim situacijama, kao i da su razočarenja bila neizbežna.
–Naročito posle tatine smrti, bilo je raznih iskušenja, pa onda da li početi neki drugi posao i da li se skloniti od ovog posla... Mi smo tada upoznali mnoge ljude, ali nekako nikada nisam bio ja taj koji će tražiti nešto za sebe, uvek sam pre bio neko ko bi nekome drugom pomogao. Bila je jedna situacija, vraćam se na detinjstvo... Bila je to jedna od tatinih boemskih večeri. Bilo je tu nekoliko ljudi oko tate, koji su pili za džabe... I ja mu kažem: "Zar nije dosta? Vidim da te ljudi koriste, aman!" On je meni odgovorio: "Šta ti misliš da ja ne znam šta oni rade? Zapamti! Dabogda imao i dao uvek, bolje ti njima nego oni tebi" - prisetio se.
Posebno naglašava da je majka bila stub kuće koje je sve stizala.
– na je bila bankarski činovnik. Radila je tada u Narodnoj banci Jugoslavije i bila je značajna u toj instituciji zato što je školovana i zato što je mozak, ali iako je ona radila težak posao, ona je uvek stigla da spremi ručak, uvek nam je garderoba bila spremna i ispeglana... Trebalo je i izdržati to. Dođu nam prijatelji, uđe se u čašu do kasno u noć i to traje do četiri ujutro, a ona u šest treba na posao.
I dodaje da im je kafanski život ušao u kuću.
– Jeste! Bez ikakvih laži i dileme, jeste. Bilo je tu raznih situacija. Taj boemski život ili ga vodiš ili ga ne vodiš, a on ga je baš vodio, ali tata je bio izuzetno pametan, izuzetno je bio vispren, spretan, mudar, znao je svašta nešto. Mi smo imali fenomenalnu kuću koju je napravio. Ta kuća je i danas fenomenalna, samo smo je u međuvremenu prodali, pa smo uzeli nešto drugo... E, sada u vezi onog da li bi bio tata ponosan, ja sam uradio nešto slično. Napravio sam kuću u Kraljevu i sigurno bi bio ponosan kako sam to uradio i to sam sto puta pomislio. Da može da vidi kako sam uradio i na koji način, bio bi ponosan na mene, jer imam tu estetsku crtu na njega.
Podvlači da je od oca naučio važne životne lekcije.
– Ja se trudim da ga pamtim samo po dobrom i teško mi je i kada pričam o njemu, emocije mi naviru i razmišljam šta bih sve dao da je živ. Kada roditelja izgubiš, verovatno tek tada shvatiš ko si, šta si i gde si i koliko ti je on značio. Često toga nismo bili svesni toliko dok je bio živ. A što se tiče lekcije... Pred smrt mi je dao jedan savet, bukvalno mi je rekao ovim rečima: "Ponosan sam na vas, srećan sam. Samo nemoj da praviš greške gde sam ja pravio. Ne treba ti piće. Sada kada razmislim, mnogo toga mi je lepog donelo, ali i mnogo toga lošeg. Na mene si. Imaš nešto "iks" u sebi, od tebe će biti nešto. Ti možeš da napraviš posao, ali nemoj da praviš te greške koje sam pravio ja." I to mi je ostalo urezano u glavi - istakao je prošle godine za "Espreso".
