Kralj narodne muzike, kako su ga mnogi nazivali, Šaban Šaulić poginuo je pre četiri godine u saobraćajnoj nesreći u Nemačkoj, a taj gubitak nije pogodio samo porodicu pevača, već i celu estradu, kao i mnoge ljubitelje njegove muzike. I dok će Šaban zauvek živeti kroz svoje pesme, neki detalji iz privatnog života isplivali su na površinu tek posle 25 godine, dok pojedine tajne do smrti nije otktio.
Naime, vlasnik bezbroj evergrinova i Jašar Ahmedovski bili su nerazvdojni prijatelji koji su se godinama družili, a onda se se preko noći promenilo - nisu pričali četvrt veka.
Kako Ahmedovski ističe, nikada nije saznao pravi razlog, a do raskola je došlo nakon smrti njegovog brata Ipčeta.
- Ipčetova pogibija je nešto najgore u mom životu. Bilo je to 1994. godine, sećam se svakog trenutka. O tome slabo i pričam. Ne bih poželeo ni najvećem neprijatelju da to doživi. Za sve nas je bio šok kada smo čuli, i dalje se teško nosimo sa tim, ne može da se prepriča. Vest da je Ipče poginuo mi je javila njegova devojka Zlata u pet ujutru. Bio sam u šoku, i dalje ne znam kako sam to preživeo. Bilo mi je neshvatljivo, nisam mogao da verujem. To me je koštalo psihe, razmišljanja o budućnosti. I dan-danas mi je jako teško, nikada to neću zaboraviti, niti izbrisati mogu... Nisam dugo godina mogao da pevam njegove pesme, ni da ih slušam - kroz uzdah je Jašar pričao i dodao:
Onda sam jednom rekao: "Moram sada da živim sa tim", i uzeo sam i pustio njegove pesme, usput sam i plakao. Prvi put kada sam pevao njegove pesme je bilo jako teško, jedva sam otpevao jednu pesmu, drugi put malo lakše.
Ističe da ja je veoma povredilo što mu se mnoge kolege iz muzičkog sveta nisu javile nakon porodične tragedije.
- Mnoge kolege mi se nisu javile kada je Ipče poginuo, da izjave saučešće i kako to već ide... što je meni čudno. Retki su nazvali. Njih deset posto s kojima sam se poznavao, sedeo. Šaban mi je bio jako dobar prijatelj sve do 1994. godine. Nije mi se javio nakon tragedije. Šabana sam voleo pre nego što sam ga upoznao, njegovu emociju, pevanje, uvek sam ga poštovao i uvek ću ga poštovati. Pomogao mi je na početku karijere - istakao je.
Jašar je naglasio da do Šabanove smrti nije saznao zašto je Šaulić prekinuo kontakt da njim.
- Zašto se on meni nije javio... ne znam... Njegova supruga je poslala telegram, ali ja sam smatrao da je trebalo da se javi pored tolikog našeg prijateljstva. Mi smo putovali zajedno na sve turneje, spavali smo u istoj sobi, slobodno vreme smo provodili zajedno. Prvo popijem kafu kada ustanem, zovem njega, gde ćemo se naći. Šta se desilo da on mene nije pozvao da pita kako sam - pita se i nastavlja:
- Čuo sam posle neke priče, kada je prošlo dva-tri meseca, da mu je bilo teško da me zove. To je tako ostalo. Naravno da sam mu zamerio, jer prijatelj pravi i u dobrom i u lošem treba da se javi. Ali kada je on poginuo, što mi je jako teško palo, otišao sam na sahranu. Nisam mogao da ne odem, zamerao bih sebi posle. Zašto da moram da se nekome svetim, da ostane neka mrlja. Ako neko napravi grešku prema vama, ako vi njemu vratite istom merom, isti ste kao on. To sam uradio od srca - zaključio je Ahmedovski.
