Džejms Džim Morison bio je frontmen grupe "The Doors" i jedan od najharizmatičnijih pevača rok scene ikada. Međutim, njegov blistavi put ka sve većem uspehu prekinula je prerana smrt u 27. godini pre više od pola veka. Dugokosi kreativac pisao je pesme, pravio je kratke dokumentarne filmove i prve muzičke spotove, ali pororci su sve to naglo prekinuli. Okolnosti njegove smrti i tajna sahrana su bile predmet beskrajnih glasina i igrali su značajnu ulogu u mistici koja ga okružuje do danas.
Naime, čuvena novinarka Sofija Debojk detaljno je istražila poslednje nedelje njegovog života, a posebno je opisala pevačev poslednji dan u Parizu, a zapažanja spisateljice vam prenosimo u celosti:
"Tri dana nakon njegove smrti u stanu u ulici Rue Beautreillis na broju 17, telo Džima Morisona ostalo je i dalje tu. Umotan u plastiku i upakovan u suvi led, čuvan je u kadi u kojoj ga je pronašla njegova devojka Pamela Kurson, beživotnog i potopljenog u još toplu vodu, oko 6 sati ujutru, u subotu 3. jula 1971. Tu je ostao sve dok pogrebnici nisu konačno isporučila kovčeg koji je naručila (najjeftiniji dostupan model, vredan oko 30 funti). U jednom trenutku tokom ta 72 sata stan je posetio lekar i izdata je umrlica. Zvanični uzrok je naveden kao srčana insuficijencija. Obdukcija nije obavljena.
Telo je konačno položeno na počinak sledeće srede, na neobeleženom grobu na pariskom groblju Per Lašez, koji se nalazi u Pesničkom uglu u blizini dramskog pisca Molijera iz 17. veka. Prisutno je bilo svega nekoliko ožalošćenih. Tek dan nakon sahrane objavljena je vest o Morisonovoj smrti, a u javnosti su se pojavila brojna pitanja. Da li je bila policijska istraga? Zašto nije bilo obdukcije? Ko je bio lekar koji je pregledao? (Kurson, prema nekim izveštajima, nije mogao da se seti imena lekara, a njegov potpis na umrlici je bio nečitak). Zašto Morisonovim roditeljima nije rečeno? (Vlasti su očigledno obaveštene da nema užu porodicu, što je otvorilo put za brzu sahranu bez pitanja.)
O uzroku smrti postoje razne teorije zavere
U skoro pola veka od smrti, takva pitanja su ostala, podstičući živopisan niz teorija zavere, od onih koje sugerišu da je pevač grupe "The Doors" bio meta operacije CIA za ubistvo heroja kontrakulture do drugih koji sugerišu da je bio žrtva magijskog obreda ili jednostavno lažirao svoju smrt. Istina je da se stvarnost njegove tužne, usamljene smrti u Parizu može otkriti u četiri prethodna meseca koja su do nje dovela.
Kobni odlazak u Pariz
Bio je to kreativno potrošeni Morison koji je stigao u francusku prestonicu početkom marta 1971. Bio je neprepoznatljiv, ugojivši se i pustivši neuređenu bradu. Od gipkog tela, isklesanog „Kralja guštera“ koji je postao popularna ikona, nije ostalo ništa. Borio se sa alkoholizmom, što je zapravo i uništilo kreativne napore benda The Doors dok su se šezdesete bližile kraju, a takođe mu je nad glavom visila šestomesečna zatvorska kazna. Njegova žalba bila je na čekanju nakon iscrpljujućeg, 40 dana dugog suđenja u jesen 1970, a sve zbog optužbe da se skidao go na sceni tokom svirke u Majamiju.
Dok su nakon suđenja ubrzo usledile neuobičajeno uspešne sesije snimanja za šesti album "Doorsa" Morisonova nastupi su uživo bili su strašni. Njegov nastup u Nju Orleansu u decembru – ono što će se ispostavilo kao poslednja svirka "The Doorsa" – pokazao je Morisona u pijanom i izgubljenom stanju. Sva motivacija je nestala, i uprkos njegovoj želji da nastavi svoju ulogu pesnika, priznao je u intervjuu za Village Voice: „Ne čitam i ne pišem mnogo. Ne radim mnogo ništa. Ali vratiću se u sedlo'.
Ako je Morison mislio da će mu Pariz dozvoliti da se vrati kreativnosti, to je bila ozbiljna greška. Pridružio se svojoj dugogodišnjoj partnerki Pameli Kurson, inače heroinskoj zavisnici, koja je boravila u istom stanu kao i Žan de Bretej, diler droge za bogate. Morison je ubrzo uplovio u krug društva koji je bio duboko zaronjen u svet narkotika.
Klubovi sa leve obale poput Rock n’ Roll Circusa i L’Alcazara bili su preplavljeni heroinom i postali su njegova noćna utočišta. Francuska je bila centar trgovine heroinom , a Pariz je bio igralište za rok kraljevske porodice, nudeći luksuz i dekadenciju, a ne spartansko okruženje za oporavak.
Morison je uporedio svoj prvi dom u Parizu, Hotel Georges V, kraj Jelisejskih polja, sa 'crveno-plišanom javnom kućom', i prijavio se u zloglasni L'Hotel u sve više boemskom Saint-Germain-des-Pres nedelju dana kasnije. Morisonov kolega iz Per Lašeza, Oskar Vajld, umro je tamo, i to je bio omiljeni smeštaj Rolingstonsa. Kada je par pronašao trajniji dom, to je bio veliki i raskošan stan u ulici Beautreillis u okrugu Marais, a njegove prodavnice, restorani i trgovi postali su pozadina umirenije dnevne rutine za Morisona.
Marais je izbegao Hausmanovo urbanističko planiranje, a njegove uske srednjovekovne ulice i dalje su obeležene predrevolucionarnom veličinom koja je išla uz to što je bila omiljena četvrt plemstva. Ranije jevrejski okrug, do ranih 1970-ih bio je kosmopolitski kraj sa velikom kineskom populacijom. Place des Vosges iz ranog 17. veka, najstariji planirani trg u Parizu, bio je samo tri minuta hoda od Morisonovog stana i on bi tamo sedeo i pisao, uživajući u atmosferi grada Molijera, Remboa, Balzaka i markiza de Sade, njegovih književnih junaka još od tinejdžerskih dana.
Morison bi išao u Hotel de Lauzun, dom Bodlera, gde je osnovao svoj Klub korisnika hašiša, na samo nekoliko minuta hoda preko Pont de Sulli, na Ile Saint-Louis. Prelazeći na levu obalu, otišao bi u kupovinu knjiga u Šekspir i kompaniju, mesto koje je još uvek prepuno duha studentskih nemira. Radio je na nekoliko projekata pisanja tokom svog boravka u gradu- eseju inspirisanom njegovim suđenjem, rok operi i nacrtu romana, ali je uglavnom svoje sveske punio poezijom. Sveska koju je on nazvao "Pariski žurnali" sadržala je nasilne, mračno seksualne i nadrealno nihilističke crtice i do danas je objavljena u potpunosti. Još jedan njegov notes iz Priza prodat je na aukciji za 250 hiljada dolara 2013, a ova poezija, koliko god da je bila nepovezana, bila je najznačanije što je njegov boravak u Parizu iznedrio.
Francuska gastronomija i kultura pariskih kafea bili su veliki deo Morisonovog života u gradu. Kupovao bi flaše belog Bordoa od Vin des Pirenees u ulici Beautreillis, a potom otišao i nabavku namirnica u susednoj ulici Saint-Antoine, kupujući sir u Les Fils Pervrier. Nasuprot stana nalazio se Le Beautreillis, restoran na zgodnoj lokaciji za Morrisona i Kursonovu (njegov jugoslovenski vlasnik ranih 1990-ih ga je preduzimljivo napunio Doors-ovim suvenirnicama).
Posećivali su čuvena književna i umetnička mesta Cafe de Flore, Les Deuk Magots i La Palette, večerali sa prijateljima iz umetničkih krugova, uključujući reditelje Novog talasa i supružnike Agnes Varda i Jackues Demi (Vardin dijalog za Poslednji tango u Parizu, priča prognanog Amerikanca u Parizu, možda je bio pod uticajem Morisona).
L'Astrokuet bar, preko puta crkve Sen Žermen, takođe je bio pod pokroviteljstvom Morisona, a dva dana pre njegove smrti primetio ga je američki obožavalac u Le Mazetu, rue Saint-Andre-des-Arts, u susednom kvartu Monnaie, kako jede a Crokue Monsieur. Krajem juna napisao je prijatelju da se Pamela i on nadaju da će trajno ostati u francuskoj prestonici, rekavši da je „Pariz je prelep na suncu, uzbudljiv grad, izgrađen za ljudska bića“.
Idealno mesto sa samouništenje
Ipak, uprkos ovom entuzijazmu, Pariz nije radio za Morisona. I dalje je bio veoma zavisan od pića i droga, koje su bile lako dostupne i počeo je da pati od respiratornih problema.
Sa Pamelom je pobegao od gradskih aprilskih pljuskova, te su otišli u topliji Tuluz, pa u Andoru, Španiju i Maroko. U maju su posetili Marsej i Korziku sa dva prijatelja iz Pariza. Ali malo se toga promenilo po njihovom povratku. Obojica su i dalje išla ka dnu.
Kada su otišli u London u junu, Žan de Bretej je priređivao narko-žurke u kući Čelsija Kita Ričardsa i Anite Palenberg, a Soho je jednostavno zamenio scenu pariskog kluba olakšavajući Morisonovo i Kursonovooj samodestruktivno ponašanje. Njihov način života ih je pratio gde god da su otišli, sa razornim posledicama.
Poslednji dan
Morisonov poslednji dan, 2. jul 1971. godine, bio je potpuno prozaičan. Proveo ga je sa svojim prijateljem Alainom Ronaiom, dokono šetajući Maraisom, nikad ne odlutajući dalje od pet minuta hoda od svojih ulaznih vrata. Kupio je Pameli privezak u jednom od malih butika u Rue des Rosiers pre nego što je ručao u Ma Bourgogne na Place des Vosges.
Otišao je da uzme neke čizme od obućara- one još nisu bile spremne. Rone i on su pili pivo u Cafe des Phares, Place de la Bastille, pre nego što je Rone otišao na večeru sa Anjes Vardom. Prema Kursonovoj policijskoj izjavi, Morison je jeo u kineskom restoranu u ulici Saint-Antoine, a zatim su otišli da pogledaju film Roberta Mičama Progoni u Action Lafaiette, što je udaljeno oko 20 minuta vožnje. Te noći Pamelu je probudilo Morisonovo otežano disanje, ali ju je vratio u krevet, dok se kupao. Kad je svanulo, našla ga je mrtvog u kadi.
Barem, to je glavna, „prihvaćena“ verzija. Sa druge strane, novinar Njujork tajmsa Sem Bernet, bivši menadžer Rokenrol cirkusa, tvrdi da je otkrio Morisona mrtvog u toaletima kluba. Uzeo je preveliku dozu heroina, a njegovo telo su iznela dva dilera i stavili ga u kadu, kako ne bi izbio skandal. U intervjuu iz 2014. rok pevačica Marijan Fejtful i dalje je tvrdila kako je njen tadašnji dečko Žan de Bretej Džimu dao fatalnu dozu čistog heroina koji je u to vreme preplavio Pariz, navodi theneweuropean.co.uk.
Iskreno rečeno, okolnosti oko smrti dale su dovoljno municije za teoretičare zavere i spekulacije. Za vikend se to dogodilo, po Parizu su počele da kruže glasine da je Morison preminuo. Ali kada su novinari pozvali njegov stan, rečeno im je da je u bolnici „odmara“. Regionalna kancelarija "Junajted pres" izvestila je da se pevač „oporavlja i leči u bolnici ili sanatorijumu“, navodi Roling stoun. Predstavnici diskografske kuće Elektra The Doors počeli su da dobijaju upite, ali nisu uspeli da pronađu informacije. Američka ambasada nije bila u mogućnosti da pomogne – na kraju krajeva, nijedno telo nije prebačeno u lokalnu mrtvačnicu. A Morison je ranije bio predmet glasina o smrti i prevari.
U Kaliforniji je kontaktiran menadžer "Doorsa" Bill Siddons i on je na kraju mogao da kontaktira Kursonovu telefonom. Prvo je rekla da je Morison dobro, pre nego što je objasnila šta se dogodilo. Sidons je prvim letom otišao za Pariz i bio je među onima koji su prisustvovali sahrani.
Razlozi za tajnovitost bili su, čini se, prilično prozaični: da bi se Morisonu i Pamelinom prijatelju Alanu Roneu pružila bolja prilika da obezbedi zaveru u Per Lašezu, gde bi se, između ostalih, mogao pridružiti Vajldu, Edit Pjaf i Žoržu Bizeu. Rok zvezda sa Morisonovom reputacijom možda se suočila sa teškim izazovom da dobije mesto, pa je Kursonova dozvolila da se na pevačevoj umrlici upiše „Džejms Morison, pesnik“, a prijava je podneta „ispod radara“.
Bez obzira na precizne okolnosti njegove smrti, njegove poslednje nedelje pokazale su da je Pariz daleko od mesta spasa za Morisona.
Umesto toga, to je za legendarnog pevača bilo mesto izgnanstva i bezlične društvene interakcije, koje je nudilo malo uporišta za oporavak. Njegova smrt, ako je do nje zaista došlo pod okolnostima u kojima je on bio samo još jedan narkoman anonimnim dilerima, svakako je bila bezlična i bila je stvar toga što se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Poslednji redovi njegovog Pariskog dnevnika bili su proročki: „Nisam hteo da te ubijem. Upravo si bio tamo."
