Novinarka i voditeljka Gorica Nešović napustila nas je danas u 59. godini. Postala je poznata po tome što nije prezala da kaže svoje mišljenje o bilo kojoj temi, ali na veoma zanimljiv i poseban način. Život bez radija nije mogla da zamisli, a napisala je i tri knjige. Često smo se budili uz njen glas i jutarnje programe koje je vodila.
Uvek ju je krasila lepa energija, a prema svojim slušaocima i gledaocima je bila iskrena, te je često puta govorila i o njenoj dugogodišnjoj borbi sa dijabetesom, ali i o gubitku rođenog brata koji je ostavio neizbrisiv trag na njenom srcu.
Novinarka je o ovoj bolnoj temi pisala i u svom blogu, a mi vam njenu priču pod nazivom "Troje" prenosimo u celosti:
"Imala sam triipo godine kada je moja mama bila trudna. Svi su me pitali šta bih više volela da mi mama rodi – brata ili sestru. Uvek sam odgovarala – I brata i sestru. I zaista, rodila blizance. Bila sam najponosnija i najvažnija. Mama je pričala da sam se noću budila i skakala kao zec čim bi neko od njih dvoje šušnuo.
Kad su pošli u školu, ona je bila tiha, ćutala i kada zna, a on dizao ruku i kada ne zna. Kad ulaze u kuću, on sa vrata viče: "Ja sam sve znao, ona nije znala ništa". Posle su mama i učiteljica to sredile. Kad se ide u goste, da nas ne bude previše, vodili su njega, a nas dve smo često ostajale kod kuće. Da se ne svađamo. Kad ostanemo svo troje sami, obavezno neka drama. On napadne nju, ja je branim, onda se svi pobijemo, pa svi i izvučemo deblji kraj.
NE PROPUSTITE
Kad se pojavio skejt, on ga je uporno vozio niz nizbrdicu i dva puta lomio istu ruku. Kao dete bio je krupan i jak, a onda u leto kada su završili osmi razred, desilo se da se celo leto nismo videli (jer sam ja radila na moru), posle tri meseca jedva sam ga prepoznala. Izrastao, visok, tanak kao grana, kosa mu porasla. Momak.On i sestra su dugo imali isto društvo.
Vojsku služio u Zagrebu, vojna policija, specijalne jedinice. Sestra i ja smo jednom stajale na jednoj nozi u vozu, jer su prodavali duple karte.
Kad je došlo vreme, oženio se. Dobio ćerku. Kao otac, često prebrižan. Kad su počeli oni besmisleni ratovi, jedne noći u pola tri, došli po njega. Dva meseca ga nije bilo u kući, javljao se kad je mogao, a onda se napokon i vratio. Kad je bilo ono prokleto bombardovanje, opet su ga zvali. Bio je u Beogradu, ali… strepnja, strah…
Nikada o svojim strepnjama nije pričao.
Sav nameštaj u kući mi je pravio on – moj brat. Često sam se selila i svaki put mi je trebalo nešto novo. Pozovem ga, pitam da li je u gužvi, a on se smeje “Šta si sad smislila?” Prvo je pravio štafelaje, od čistog drveta bez lepka i eksera… Umetnički skroz. Svi su bili oduševljeni. Posle toga police, pa kuhinju, pa ormare…. sve, ali sve je znao da napravi.
Prošle nedelje, zvoni mi telefon u pola dva noću. Sestra zove, pomislim da se mami nešto desilo, a ona kaže da je on, naš brat, legao da spava i umro. Šok, tuga, bol, neverica, nepravda, hiljadu pitanja koja počinju sa – zašto i kako, bez odgovora. Doktorka je rekla da mu je nešto “veliko u organizmu puklo”. U tri dana sve se završilo, umiranje i sahrana.
Iskaču mi kadrovi iz detinjstva, guramo se u kolima nas troje na zadnjem sedištu, vrućina bez klime, na slavama, na godišnjicama, rođendanima… sve lepo i bezbrižno. Takva su sećanja. Zauvek. Kao što ću i zauvek da imam brata.
Samo što on nije više na ovom, već na onom svetu.
Eh, svete..."
