Voditeljka Pink televizije Irina Vukotić pred kamerama je čitave dve decenije i nebrojeno puta se suočila sa svim izazovima koje nosi rad na programu uživo.
Pročitala je vest da joj je draga osoba preminula, ustajala i pre zore, improvizovala kada joj se gosti ne pojave, ali i shvatila da je za sebe odabrala pravi životni poziv:
Ovaj posao je ljubav, izazov, adrenalin... Na početku moje karijere na televiziji znalo se da prvo radiš priloge, a ja sam se opredelila za priloge iz oblasti kulture i muzike. Prilog je maksimalno mogao da traje tri minuta sa sve off-om, stend up-om, razgovorom, dobrim pokrivalicama, ali to ni tada nije bila garancija da će ga urednik emitovati ako ne ispunjava sve uslove. Išlo se stepenik po stepenik i svi smo bili velika porodica na Trećem kanalu, što pokazuju i naša višegodišnja da ne kažem višedecenijska prijateljstva. Televizija me je naučila istrajnosti, posvećenosti, dokazala mi je da toliko puta mogu da pomerim svoje granice. Naučila me je da se borim i da kada volim zaista mogu sve, da ustanem u četiri ujutru i do pola šest budem “normalna”, a spavalica sam da ne možete ni da zamislite kolika, ili da u periodu trudnoće i mučnina vodim program. Da stegnem srce i pročitam vest da mi je draga osoba preminula, da pričam 15 minuta, ne znam ni sama o čemu, jer se gost nije pojavio, da imam podeljenu pažnju pa da uporedo dok radim intervju odgovaram na poruku koja ne može da čeka.
Tokom Jutarnjeg programa istrenirano podnosite dobre i loše vesti koje saopštite gledaocima, a kakvi ste privatno? Šta je ono što Vas može da rasplače i kako podnosite emocije?
Jao baš sam emotivna. Rasplačem se i kada Iskri drugarice čestitaju rođendan pevajući pesmu pod prozorom našeg stana sa tortom koju su same pravile, rasplače me nekad kad vidim odnos deke i bake sa unucima, kad mi drugarica priča o mami koju je davno izgubila. Baš sam emotivac i to ne krijem. Mislim da je divno pokazati emocije iako ih mnogi kriju plašeći se reakcija ili razočaranja.
Imate upešnu karijeru, ćerku kojoj ste velika podrška, kreirali ste život po svojoj meri. Da li postoji neka želja koju sebi još uvek niste ostvarili?
Želja i ljubav su krila za velika dela. Imam želja hvala Bogu, to znači da i dalje sa emocijom i strašću živim život. Mada, želja ne prestaje sa ispunjenjem želje pa zato se setih Balzakovih reči: “Žena je kraljica sveta, ali i robinja želja”.
Školske dane ste proveli u Užicu, koliko često se vraćate i da li ste u kontaktu sa starim prijateljima?
- Uvek se sa osmehom sećam školskih dana, koncerata kod hidrocentrale na Đetinji, mnogo pročitanih knjiga i otkrivanje novih bendova, jer tada je to bio trend kao što je danas Tik Tok. U kontaktu sam sa većinom prijatelja, čak imamo, mi iz osnovne škole Viber grupu pa se često dopisujemo, a moje Ana, Bojana, Ivana i Aleksandra su uvek tu u srcu. Možemo da se ne vidimo po godinu dana, a kad se vidimo to je onaj osećaj kad te neko zna u dušu i pamti te još iz prvog osnovne kod učitelja.
Ćerka voli glumu i slikarstvo
Iskra je već odrasla, koliko Vaših osobina u njoj prepoznajete? Da li i ona želi da se poput mame bavi javnim poslom ili ima svoje ideje?
- Ona je svoja i mislim da je greška da tražimo sebe u svojoj deci. Treba negovati njihovo tanano biće i individualnost. Ona je vesela, duhovita, kreativna, voli glumu, odbojku, jezike, slikarstvo.
