Trideset godina prošlo je od smrti Tome Zdravkovića, a o njemu se govori više nego ikada. Velikom interesovanju svakako je doprineo i film “Toma”, Dragana Bjelogrlića, koji je neobičnu životnu priču legendarnog pevača ponovo stavio u centar pažnje.
Udovica najvećeg boema, Gordana Zdravković koja živi u Kanadi sa njihovim sinom Aleksandrom, sada je u intervjuu za Hello magazin otkriva kakav je Toma zaista bio, koga je voleo i kako je živeo.
Uvek ste bili uz njega, ali u senci.
- Mediji su bili deo posla kojim se bavio, nisam imala šta tu da tražim. Nekada se ljutio što ne želim da se eksponiram, a ja sam se sklanjala i kada bi novinari došli kod nas kući.
Ipak, već kad ste se upoznali, znali ste da je zvezda.
‒ Sreli smo se u Torontu. Znate kako je u inostranstvu, tamo je pevač zanimljiv mesec-dva, pa odmah traže nekog novog. Nisam razmišljala o Tominoj slavi jer nisam planirala da se vratim u Srbiju. Pogotovo nisam planirala da se udam za njega. (smeh)
Među vama se prvo rodilo prijateljstvo.
‒ Bio je vrlo šarmantan, voleo je da se šali. Posle nekoliko susreta ispričao mi je da je bolestan. Zajedno smo obilazili lekare. Nekoliko meseci kasnije predložio mi je: “Što se ti ne udaš za mene?” Pitala sam: “A šta da radim sa tobom? Ti si čovek koji iza sebe ima četiri braka i dete. Ja još nisam napunila ni 25 godina. Ne pada mi na pamet.”
Šta je presudilo da se predomislite?
Kada mi je rekao: “Sviđam se ja tebi, samo ti to ne znaš.” (smeh) Pomislila sam možda je u pravu. Među nama je od prvog dana postojala neka nit koja nas je do kraja vezivala. Ali, da tvrdim da je bila fatalna privlačnost, slagala bih.
Jeste li imali veliku svadbu?
‒ Ma kakvi. Niko nije znao. Dolazi Toma kod mene na posao i kaže: “Danas nam je venčanje”. Ja zaboravila koji je dan. Radnja puna mušterija. Tada nije bilo feniranja kao sada, nego su se stavljale papilotne. Ja fino sve završim, zamolim jednu poznanicu da pričuva salon na pola sata, skinem uniformu i odemo kod matičara. (smeh) Posle sam se vratila na posao i nastavila gde sam stala.
Koliko godina ste vas dvoje proveli zajedno?
‒ Osamnaest. Stalno mi je govorio: “Ne znam zašto, ali pored tebe se osećam drugačije.” Svi su ga gledali kroz njegovo ime i slavu, za mene je bio jedan divan, emotivan čovek. U Kanadi, gde sam godinama živela pre nego što sam ga upoznala, sve se vrednuje kroz novac. Tomi ništa nije značilo da li ima ili nema. U meni je našao oslonac, mir, nešto što ga je činilo stabilnim u odnosu na život. Bila sam njegova mirna luka kojoj se vraćao.
Da li se dešavalo da ode, a vi ne znate ni gde je, ni kada će se vratiti?
‒ Uh, koliko puta... Nikada ga nisam tražila, niti zvala telefonom. Znala sam da će doći kući. Jedino sam se plašila, pošto je vozio, da se nešto ne desi u saobraćaju. Nisam imala običaj da ga propitujem gde je bio i šta je radio. Znala sam kakav život vodi. Šta može da radi u kafani? Voleo je kocku. U našoj kući u Torontu stalno su se igrale karte, išao je i da se kladi na konje.
Prvu zdravstvenu krizu uspešno je savladao, ali se kasnije bolest vratila.
‒ Redovno je išao na kontrole, tu i tamo imao je neke sitne intervencije, ali je pet-šest godina sve bilo u redu. Onda se stanje naglo pogoršalo. Doktor Manojlović mu je posle operacije jasno stavio do znanja: “Ili ćeš promeniti način života i produžiti vek za pet do deset godina ili ti ništa ne mogu garantovati. Situacija nije dobra. I taj mikforon koji držiš težak je za tvoje stanje.” Toma se nasmejao i odgovorio: “Profesore, ja ću da živim kao i ranije, pa makar to trajalo još mesec dana.” Tako je i bilo.
Vaš sin Aleksandar nije krenuo očevim putem.
‒ Saša je završio za tonca. Muzikalan je, ali nije hteo da se posveti pevanju da ne bi bilo poređenja. Misli da od njegovog oca nema boljeg pevača. I danas su mu bolne njegove pesme, uvek se osami kad ih sluša.
Kako su njih dvojica provodili zajedničko vreme?
‒ Toma se trudio da bude sa njim što je više mogao. Ako smo se oko nečega prepirali, to je zato što mu je ispunjavao svaku želju. Šta god je Saša tražio, dobio je. Jednom mi je rekao: “Jedino zbog čega žalim je što neću doživeti da odraste.” Nije voleo da mu dolazi u bolnicu, štitio ga je od loših stvari. “Neka se igra, neka ima detinjstvo,” govorio je. Kada bi me Saša pitao kako je tata, odgovarala sam “dobro je”. Nisam mu dala do znanja da tati nešto može da se desi i mislim da mi to nikada nije oprostio. Mesec dana pred smrt Toma mi je rekao da u njegovo ime kupim Saši nešto za rođendan i da ga dovedem u bolnicu da mu da poklon. Bilo je grozno. Taj dan je bio u bolovima mada je pokušavao da prikrije. Kada smo došli kući, Saša, koji je imao 12 godina, pitao me je: “Zašto si me lagala? Vidiš da tati nije dobro, u njegovim očima nema ništa.” I zaista, poslednjih nedelja Tomin pogled bio je prazan, kao da se život gasio.
Da li ste se ikada u potpunosti oporavili od gubitka voljenog čoveka?
‒ Nisam, samo sam bol potisnula sa strane. Pomen na Centralnom groblju i ovaj film samo su otvorili rane. Godinu dana posle Tomine smrti vratila sam se sa detetom u Kanadu. Okrenula sam se poslu. I danas radim, ne umem drugačije. Redovno sam dolazila, pogotovo dok mi je svekrva bila živa. Ona je bila divna žena. Čitav život je podredila deci i unucima. Toma je bio jako vezan za majku, mnogo ju je voleo.
