Sećanje

Četiri decenije od smrti Ive Andrića

Ivo Andrić umro je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, 13. marta 1975, u osamdesettrećoj godini, i sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju
Vesti 13.03.2015. - 15:18h Autor: Tanjug
Foto: Wikipedia

Ivo Andrić, jedini Nobelovac za književnost sa prostora negdašnje Jugoslavije, preminuo je pre četiri decenije u Beogradu. Rođen u Dolcu, u neposrednoj blizini Travnika, u centralnoj Bosni, od oca Antuna, najverovatnije školskog poslužitelja, i majke Katarine.

 

Detinjstvo je najvećim delom proveo u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, da bi potom u Sarajevu pohađao gimnaziju.

 

Studirao je književnost i istoriju u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu i doktorirao istoriju u Gracu, 1924. godine, temom "O razvoju duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine". Dve godine kasnije postao je vanredni član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, a njen redovni član bio je od 1939.

 

Prvi književni rad, pesmu "U sumrak" objavio je 1911. u "Bosanskoj vili", srpskom listu za književnost, koji je izlazio u Sarajevu.

 

Foto: Wikipedia
Foto: Wikipedia

Odrastanje u bosanskoj sredini

specifičnog teškog turskog nasleđa i surove prošlosti oblikovalo je trajno Andrićevu ličost na način koji je vidan u čitavom njegovom stvaralaštvu.

 

Od najmlađih dana, još kao gimnazijalac, bio je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, otuda i pripadnik pokreta "Mlada Bosna" i borac za oslobođenje i ujedinjenje južnoslovenskih naroda, i po svemu sudeći, iako su se ideološki okviri menjali, zanavek je ostao na tom stanovištu.

 

Uoči početka Prvog svetskog rata nalazio se u Krakovu, tada Austrija, danas Poljska, na školovanju. Austrijska policija uhapsila ga je kada je rat započeo u Splitu i odvela najpre u zatvor u Šibeniku a potom u Maribor, Ovčarevo i Zenicu, da bi pred kraj rata bio smešten u Bolnici milosrdnih sestara u Zagrebu.

 

Među zidovima mariborske tamnice, u mraku samice, kako je sam zabeležio "ponižen do skota", Andrić intenzivno piše.

 

Po izlasku s robije, ondašnje vlasti određuju mu kućni pritvor u Ovčarevu, u kojem ostaje sve do leta 1917. godine.

 

Posle Prvog svetskog rata Andrić se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu. Službovao je u ranoj fazi pri našim poslanstvima u Vatikanu, Trstu, Bukureštu, Gracu. U izvesnoj meri delovao je u grupi umetnika koji su se okupljali u beogradskom hotelu "Moskva", tada znamenitom stecištu literata.

 

Radio je u diplomatskoj službi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim Kraljevine Jugoslavije, i u Rimu, Marselju, Parizu, Briselu, Ženevi, Madridu i Berlinu. To je period plodnog literarnog stvaralaštva i tada objavljuje zbirku pesama u prozi "Nemiri" i pripovetke "Ćorkan i Švabica", "Mustafa Madžar", "Ljubav u kasabi", "Most na Žepi", "Jelena, žena koje nema"...

 

Tokom Drugog svetskog rata, koji je dočekao kao poslanik odnosno ambasador Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, penzionisan je, što je on navodno odbio i povukao se iz javnog života. Živeći na političkoj i kulturnoj margini napisao je, upravo u ratnim godinama, tri velika romana "Na Drini ćuprija", "Travnička hronika" i "Gospođica".

 

Birajući između njegovih dela i dela engleskih pisaca Lorensa Darela i Grejema Grina, Italijana Alberta Moravije i Amerikanca Džona Štajnbeka, 26. oktobra 1961. godine Komitet za Nobelovu nagradu je odlučio da to veliko priznanje te godine pripadne Andriću za delo "Na Drini ćuprija".

 

Ivo Andrić umro je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, 13. marta 1975, u osamdesettrećoj godini, i sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.

 

O sopstvenom životu je zapisao: "Čini mi se da kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale".

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...