Taj model kupaćeg kostima je, zbog svojih dimenzija, uvek dizao na noge zaštitnike morala, piše Dojče vele.
Mašinski inženjer Luj Rear uopšte nije mogao da pronađe profesionalni model koji bi pristao da na sebe obuče njegovu kreaciju, tako da je za prezentaciju svog novog kupaćeg kostima 5. jula 1946. godine morao da angažuje striptizetu Mišlen Bernardini.
Naziv kupaćeg kostima, međutim, nije slučajnost, navodi DW.
Samo četiri dana ranije su Amerikanci izveli prvi atomski test na pacifičkom ostrvu Bikini.
Tamo je detonirana atomska bomba od 23 kilotone, ali efekat koji je imao novi kupaći kostim iz Pariza na čitavu svetsku javnost je bio, moglo bi se reći, i veći od te atomske bombe.
Rear se, međutim, nije prevario u vezi razmišljanja da je toliko gole kože za ono doba možda previše.
Samozvani čuvari morala su bili zaprepašteni, jer su smatrali da pristojna žena, tek godinu dana nakon kraja Drugog svetskog rata, treba da nosi suknju, a ne tako besramno da pokazuje svoje čari, piše DW.
Iako je ova kreacija odmah izazvala ogromnu pažnju (naravno, pre svega muškaraca), bikini je još dugo bio "zabranjena zona", a čak i poznati modni časopis Vogue još dugo nije želeo objavljivati fotografije modela u takvim besramnim kostimima.
Ali, bilo je sve više i poznatih žena koje se nisu stidele pojavljivanja u bikiniju, od Merilin Monro do Brižit Bardo.
U bioskopima se 1962. godine pojavio prvi film o o legendarnom britanskom agentu DŽejmsu Bondu "Doktor No", kada je za mnoge najnapetiji prizor bio kada Ursula Andres izlazi iz vode samo u belom bikiniju.
Taj momenat će u modnu istoriju ući pod nazivom "Dr. No bikini", čime su konačno otvorena vrata tom oskudnom kupaćem kostimu.
Dakle, žene su u šezdesetim definitvno prestale pitati bilo koga šta smeju nositi, piše DW.
Fascinacija bikinijem, međutim, nije prestala ni kasnije, te tako u osamdesetim i devedesetim godinama vrhunac neke modne revije nije bila venčanica, nego bikini i moda za plažu, a manekenke su se otimale za njegovo nošenje.
