S vremena na vreme se setim šta to ljubav jeste ili je bila. Mokri dlanovi, potreba da mu njuškaš telo, osećaj boli kad mu u društvu ne smeš zavući ruku među noge. Minuta bez njega je muka, sat bez njega je rana, dan bez njega je plivanje u vrućem ulju.
Sećam se, najgori su mi bili trenuci kad bih ležala uz nekog od muževa i mislila na njega koji mi je bio i hrana i piće i sunce i nebo i kiša i zima i leto i jesen i vazduh koji dišem… Žudnja ponekad postane neizdrživa, pa prelomiš. Zakoračiš u sreću za koju znaš da ima rok trajanja. Kakve to veze ima? Jebeš život bez sušenja grla kad ga iznenada ugledaš na ulici.
I tako od tela bez koga ne možeš do tela koga se želiš rešiti onako kako se ubica želi rešiti leša. Svi oko nas gaze istu vodu, nama se samo čini da je naša bara najdublja i najprljavija. Ne kapiramo. Životi su nam reprize tuđih života. Večne ljubavi nema. Svadba je uvek početak kraja jedne ljubavi. Mlada to ne zna. Mladoženji su rekli da je njegov ulazak u brak poraz, njena je pobeda. Ona je udata, ona je normalna.
Upravo traje sezona svadbi. Svatovi na svakom uglu. Bilo bi žalosno da mi, cinični promatrači, nekoliko puta nismo prošli kroz isti cirkus. Zašto je forma još uvek bitna? Zato što država može lakše kontrolisati dvojac opterećen dečurlijom i kreditima nego razularene samce i samice? Ponekad ne možeš verovati svojim očima što ti država radi. Kod primanja u bolnicu moraš onoj na portirnici reći u kakvom si bračnom statusu?! Što ako odbiješ odgovor? Pustiće te da krepaš? Jebote! U dvadeset i prvom veku?
Vedrana Rudan ovoga puta osvrnula se na instituciju propalog braka i zašto ljudi, a posebno žene, ostaju u njemu! Naravno, iz njoj svojstvenog ugla gledanja...
