Gledam danima po internetu kako napraviti česnicu. To oduševljenje je zarazno, ne mogu da ga zadržim samo za sebe, pa sam tako nedavno otišla kod bake na kaficu i počela da joj pokazujem koju česnicu ću spremiti za Božić ujutru.
"Nije ti to česnica, to ti je slavski kolač," kaže ona ravnim glasom.
"Kako, bre nije česnica! Šta ti to znači "nije česnica"?", pitam ja demoralisana njenom nezainteresovanišću.
"Zna se šta je česnica: staviš 3 namirnice, prekrstiš se, gurneš paru i to je to," kaže ona jednostavno.
"Pa šta ti stavljaš u česnicu?"
"Obično belo brašno, malo soli, kašičicu sode bikarbone i toplu vodu! To je sve! Pečeš dok seckaš meze i kad se svi iskupe oko stola da doručkuju, česnica je gotova. Nema petljanja, ne znam što komplikuješ sve?" Kaže ona mirno i sruši mi sve snove o tome kako ću ove godine na stolu imati česnicu koja će oduševiti sve.
Ipak ni ove godine moj instagram neće krasiti slika sa heštegom česnica. Tu sliku beskvasnog hleba neću da delim, ali tradiciju ću da poštujem. Jer, što kaže moja baka - čemu komlikovanje?!
