Zato: opasuljimo se, ljudi! Jednogodišnja zeljasta biljka, poreklom iz tropskih krajeva Južne Amerike, a tek retko i iz južne Azije, došao nam je sa Kolumbom i ostalim svetskim vucibatinama koje su preko velike bare tražile put i način da isprobaju oštrinu sečiva, a usput napune džepove i brodska skladišta. Kad nije bilo zlata, dobar je bio i pasulj.
Zlata vredan, videće se kasnije.
Tek, danas se uzgaja u svim zemljama umerene i tople klime, čini nam se kod nas ponajviše, pa je to možda i uzrok one uzrečice.
Plodovi mogu biti mahune različite po obliku, boji i ukusu, kao što su i plodovi različiti: beli, žuti, rozikasti, zelenkasti, crveni, zeleni, braon, ljubičasti, čak i crni, jednobojni ili šareni, melirani, šatirani, prskani ili pegavi. Sitni su poput zrna pšenice, krupni kao dečiji nokat, veliki kao plod trešnje, džinovski poput badema sve sa ljuskom.
Preterano? Ni najmanje. Jer, to je tek delić od oko pet stotina raznih sorti koje se uzgajaju što za ukras (ima li lepše ograde od one obrasle puzavicom tamnoljubičaste boje?), što za hranu.
Pasulj u školama služi na časovima matematike: tradicionalno se prvi račun uči sa deset puta deset zrna, a tek ponegde sa štapićima; biologije: nema biljke koja brže i očiglednije demonstrira čudo klijanja i rasta. O ovoj osobini napisane su čitave priče, stripovi nacrtani, filmovi snimljeni. Ko ne zna za bajku Čarobni pasulj, ako ne u nekoj drugoj ono u varijanti koja nam je stigla iz Kolumbove zemlje, mnogo posle njega i pasulja samog. Valjda baš zato u Diznijevim studijima mogu da se pohvale kako im je to jedan od favorita iznad vremena i prostora. Kao što je to i sam pasulj.
Za vojnike nema većeg praznika za trpezom od pasulja. Koliki god da je standard bivao, koliko god jela se nudilo SMB mladićima, uvek je vladala prava jagma za pasuljem.
Obični stanični bifei, u koje se svraća tek na „jednu s nogu“, koji do dobrog zalogaja drže kol’ko i do lanjskog snega, za meze nude barena jaja, ringlice i – prebranac.
Post bez pasulja bi bio prosto nezamisliv. Jer, ovaj plod sam je sebi dovoljan: on je i hleb, i povrće, i meso, to je čorba, salata, jelo, čak i poslastica. Nije ni čudo, jer gotovo četvrtina sastava zrna su belančevine. Za njega ne važe godišnja doba: sprema se u proleće, leto, u jesen, zimi… onda sve iz početka.
A to što ima osobinu da kod nevičnih kuvara stvara gasove u stomaku koji onda, normalno, teže da izađu zna se kuda, samo je jedna nezgoda. Sve ostalo, pa i to, spada u parafrazu parafraziranog. „Pesma nas je održala, njojzi hvala“, u originalu glasi: „slava nas je održala, njojzi hvala“, ispravno bi bilo: „pasulj nas je održao, njemu hvala!“
Ima li veće nepravde od one oslikane u uzrečici „Prosto k’o pasulj“? Tvorac ove mudrosti ostao je nažalost anoniman, pa ne možemo ni da spoznamo svu dubinu njegovog neznanja.