2. Dajte im konkretnu motivaciju i podstrek
Sigurno ste čuli do sada i čućete sigurno ponovo: ključna stvar je u pozitivnim podsticajima. Može se ispoljiti u više oblika: osmeh, "baci kosku" ili pohvala. Ali, nikada ne treba neiskreno pohvaliti. Na časovima sam primetila da je efikasna pohvala selektivna, specifična, ohrabrujuća i pozitivna. Njom se izbegavaju upoređivanja sa drugom decom i potreba za takmičenjem. Upoređuje se napredak deteta sa njegovim prethodnim radovima, a ne sa drugom decom i potrebno je sve to reći detetu brižnim, prirodnim tonom. Verujte mi, deca znaju kada im "prodajete maglu."
Trudim se da izbegavam korišćenje uobičajenih fraza, kao što su "kako si ti dobar dečak/devojčica" i da budem konkretnija kada hvalim nešto što je neko dete uradilo ili kada se lepo ponašalo. Najefikasnija od svih tehnika jeste da primetite kada dete radi nešto pristojno i lepo, a da ono nije svesno toga. Te pohvale i nagrade su mnogo značajnije nego kada dete samo dođe do Vas i kaže kako je sredilo sobu ili podelilo čokoladu sa dadiljom.
Oduševilo me je kada sam videla jednom da je stariji učenik pomogao mlađem da veže pertle. Odmah sam mu rekla da je to što je uradio prelepo i ljubazno. Obratila sam pažnju na izraz lica tog mlađeg učenika; osmehivao se. Kada sam ga pitala kako se osećao, odgovorio mi je "Lepo." Kod kuće se ovo primenjuje tako što izbegavamo da upoređujemo braću/sestre, ne koristimo pogrdna imena i uobičajene fraze kojima hvalimo nešto. Pozitivni podsticaji mogu biti i neke materijalne stvari, kao što su neke nagrade, ali treba ih koristiti pažljivo i koristiti ih u kratkom periodu.
7 stvari koje ne smete da obećavate deci: Krhko srce lako se lomi, posledice ostaju!
3. Budite primer lepog ponašanja
Pored pružanja pozitivnih podsticaja, jednako je važno dati im primer prikladnog ponašanja. Pazite na to šta pričate i kako pričate – ne samo u razgovoru sa detetom, već i u razgovoru sa drugima. Time što ste im, na neki način, model dobrog ponašanja, dajete im vizuelnu predstavu kako se treba ponašati i indirektno im pružate podsticaj da usvoje takvo ponašanje. Na primer, razmislite o tome šta se dešava kada Vas u toku vožnje nešto iznervira u saobraćaju. Pretpostavimo da se vozite autoputem i iznenada primetite automobil iza Vas, koji se približio na centimetar i počinje da ablenduje i da svira.
Većina ljudi bi izgovorila sve moguće psovke i uvrede, nagazila na kočnicu i možda, pokazala "prijateljski" pozdrav rukom, umesto da uspori, pređe u drugu traku i pusti užurbanog i agresivnog vozača da prođe. Prvi slučaj bi mogao da bude veoma zbunjujuć za dete ako ga stalno podsećate da treba da bude fino i kulturno i ako ga hvalite svaki put kada primetite da uradi nešto lepo. Ono što mu, u ovom slučaju, demonstrirate je sasvim suprotno onome što pričate – manjak samokontrole – čime poručujete da ne treba koristiti lepe reči kada ste ljuti. U drugom slučaju pokazujete odgovarajuće veštine rešavanja problema, tako što ostajete smireni i ne ugrožavate bezbednost drugih na putu, uprkos tome što ste ljuti.
Jedna od mojih najgorih navika u radu sa malom decom je sedenje na stolu i drugim delovima nameštaja, jer je sav nameštaj u učionici prilagođen maloj deci. Nisam bila svesna toga, sve dok nisam uhvatila sebe usred razgovora sa detetom koje je sedelo pored mene - na polici. Iako je penjanje veoma bitno za razvoj motorike u ovom uzrastu, penjanje po nameštaju nije baš nešto u čemu želim da ohrabrujem decu sa kojom radim. Slučajno sam im pokazala da je to nešto sasvim normalno time što sam ja sama to radila.
Nastavak pročitajte na sledećoj strani!
