Po prvi put, naučnici su se prihvatili istraživanja uzroka narcizma, prateći i proučavajući 565 mališana, u periodu od sedme do jedanaeste godine života, posmatrajući istovemeno i njihove roditelje – 415 majki i 290 očeva.
Rezultati su bili jasni: roditelji koji “precenjuju” decu tokom ove razvojne faze, govoreći im da su bolja od drugih i da imaju pravo na poseban tretman, zapravo stvaraju narcisoidnu decu, koja, ukoliko se nešto ne preduzme, izrastaju u narcisoidne ljude.
“Kada roditelji misle da su njihova deca posebna i da zaslužuju više nego drugi, onda deca internalizuju (usvajaju) stav da su nadmoćne osobe, što je temelj narcisoidne ličnosti” napisali su naučnici u studiji objavljenoj početkom marta.
“Međutim, kada roditelji deci pokazuju ljubav i prihvatanje, onda deca usvajaju stav da su vredni pojedinci, što predstavlja temelj samopouzdanja.”
Mada zaključci koje iznose deluju zdravorazumski, autori studije Bred Bušman i Edi Brumelan ističu da to zapravo nije preovlađujuće uverenje, već da je psihoanalitička teorija podrazumevala, da narcisima postaju deca kojoj su roditelji pružali nedovoljno ljubavi.
Ovoj psihoanalitičkoj teoriji Bušman i Brumelman suprostavili su ideju da učimo usvajajući društvene modele ponašanja, i zaključili da deca narcizam zapravo uče od svojih roditelja, koji im govore da su specijalna.
Naučnici su želeli da otkriju i po čemu se razlikuju narcisi, koji su skloni agresivnom i nasilnom ponašanju prema drugima, depresiji, anksioznosti i narkomaniji – od ljudi sa visokim nivoom samopouzdanja.
Do sedme ili osme godine, kaže Brumelman, deca razvijaju sposobnost da objasne koliko su zadovoljna sobom i sklona su da se porede sa drugima.
“To je uzrast kada su naročito osetljiva na uticaj roditelja.” dodao je.
Naučnici su priznali da ne mogu sasvim da dokažu uzročno-posledičnu vezu:
“Naravno, precenjivanje dece od strane roditelja nije jedini uzrok narcizma. Kao i druge osobine ličnosti, narcizam je umereno nasledan i delimično ukorenjen u rano ispoljenom temperamentu. Neka deca više su sklona da postanu narcioidna kada ih roditelji precenjuju, nego druga.”
Ali, osim što moramo da trpimo narcise oko sebe, zašto bismo marili? Zato što je narcizam je u porastu kod mladih na Zapadu tokom poslednjih decenija.
“Proučavam agresivnost preko 30 godina i uočio sam da je najopasnije uverenje koje osoba može imati – to da je superiornija u odnosu na druge” kaže Bušman.
“Muškarci su bolji nego žene, moja rasa je bolja od tvoje rase, moja religija bolja od tvoje… Kad ljudi misle da više vrede od drugih, tako se i ponašaju.”
On i Brumelman u studiji su napisali:“Narcioidne ličnosti osećaju se boljim od drugih, maštaju o ličnom uspehu i veruju da zaslužuju poseban tretman. Kada se osećaju poniženim, često reaguju agresivno, čak nasilno.”
Šta se može učiniti da se ovaj trend zaustavi? Brumelman smatra da roditelje treba podsticati da deci pokazuju ljubav i priznanje bez stavljanja na pijedastal. Naročito je važno da u uzrastu od sedme do dvanaeste godine ne počnu da veruju da su bolja od drugih, upozorava on.