„Bravo!“ „Pametna devojčice!“ „Najbolja si!“ Čini se da je nemoguće povrediti dete takvim rečima. Naprotiv, želimo da ga podržimo, inspirišemo i pokažemo ljubav. Ali psiholozi sve češće ukazuju na neočekivan problem: neka deca se toliko naviknu na stalno odobravanje da vremenom prestaju bilo šta da rade bez spoljašnje potvrde. Dete više ne oseća radost u tom procesu. Čeka reakciju odrasle osobe. A ako pohvala izostane, javlja se anksioznost, negodovanje ili gubitak motivacije.
Najveća greška koju roditelji prave jeste davanje opštih pohvala. Većina odraslih koristi takozvane evaluativne pohvale: „Bravo!“, „Pametna devojčica!“, „Samo tako samo nastavi!“ Ove reči zaista pomažu u uspostavljanju emocionalne veze sa detetom. Međutim, postoji jedna caka: dete ne razume šta je tačno dobro uradilo. Kao rezultat toga, fokus se pomera sa same radnje na želju da čuje još pohvala. Dete počinje da se više da se trudi, ne zato što je zainteresovano ili motivisano da nauči nešto novo, već zbog onog poznatog „bravo“. I vremenom, pohvala gubi svoju vrednost – deca jednostavno prestaju da je shvataju ozbiljno.
Fraza koja bolje gradi samopouzdanje od „ti si najbolji“
Psiholozi preporučuju opisivanje konkretne radnje deteta umesto davanja opšte ocene. Ne: „Dobro si sredio sobu.“ Već: „Vidim automobile u garaži i lutke na polici. Sada imamo mesto za igru.“ Na prvi pogled, razlika deluje beznačajno. Ali ova vrsta pohvale pomaže detetu da vidi rezultate svojih postupaka. Da konkretnije shvati [ta je bilo dobro. Ovo je ključno za razvoj zdravog samopoštovanja. Dete počinje da razume: „Ja sam to uradio.“ Ne jednostavno: „Bio sam pohvaljen.“
Važnije je da deca znaju da se njihov trud primećuje. Ovo je posebno važno u situacijama kada nešto nije uspelo. Mnogi roditelji nesvesno hvale samo pobede: dobre ocene, medalje, uspehe. Psiholozi naglašavaju da je daleko važnije prepoznati detetov trud. Fraze poput „Video sam koliko si se trudio“ ili „Nisi odustao, iako je bilo teško“, grade otpornost kod dece. Na ovaj način, dete razume da je cenjeno i za trud a ne samo za rezultate. To znači da greške više ne deluju kao katastrofe.
Pohvala je posebno važna za buduće odnose deteta. Stručnjaci takođe ističu zahvalnost. Kada roditeljiiskreno zahvale svom detetu na pomoći, ono razvija osećaj sopstvene vrednosti. „Hvala ti što si pomogao baki.“ „Hvala ti što si sklonio igračke.“ Takve reči podstiču odgovornost i sposobnost da se primete potrebe drugih. Upravo tu se kasnije razvija empatija - kvalitet koji danas nedostaje mnogoj deci.
Zašto je opasno stalno govoriti detetu da je genije. Još jedna greška koju savremeni roditelji prave jeste hvaljenje urođenih kvaliteta. „Ti si najlepši.“ „Ti si pravi genije.“ Zvuči bezopasno, ali: takve etikete stvaraju unutrašnju napetost. Dete počinje da se plaši da neće ispuniti tu sliku. A ponekad je lakše potpuno napustiti težak zadatak nego se suočiti sa mišlju: „Šta ako nisam toliko pametan koliko svi misle?“ Stoga, stručnjaci savetuju hvalenje konkretnih manifestacija, a ne opšteg talenta: „Sviđa mi se koliko brzo računaš.“
Ponekad nisu reči, već roditeljski pogled ono što je važnije detetu. Posebno između tri i pet godina, deca snažnije reaguju na emocije odraslih nego na reči. Osmeh, zagrljaj, nežan pogled, tapšanje po glavi – sve je to pohvala. A ponekad je upravo to ono što detetu daje najvažniji osećaj: „Nisam voljen/a zbog svojih dostignuća. Voljen/a sam tek tako.“
Psiholozi sve češće govore da su deca umorna od toga da budu „savršena“. Savremeni roditelji se veoma trude da pravilno vaspitaju decu. Naravno da je ravnoteža najvažnija stvar u roditeljstvu ali je nije lako pronaći. Ponekad, u ovoj potrazi za uspehom, odrasli suptilno počinju da procenjuju bukvalno svaki korak koji dete napravi: ako dobro uradi, dobro urađeno; ako loše uradi, treba da se poboljša. A onda detinjstvo postaje beskrajan sistem testiranja.
Stručnjaci nas podsećaju: od velikog je značaja da dete oseti ne samo zahvalnost za svoje postupke, već i bezuslovno prihvatanje. Jer to je ono što kasnije postaje unutrašnja podrška u odraslom dobu.
