Otmica dece: PRAVILA КOJA DECA MORAJU DA ZNAJU:
Pravilo 1. Nauči da kažeš „NE“
Umeti reći jasno i glasno „ne“, razgovarati o svojim problemima s nekim ko zaista može da pomogne – to su veštine od životne važnosti koje treba ulivati detetu kako bi ih koristilo u bilo kojoj situaciji koja ugrožava njegovu bezbednost. Dete može izbeći nevolje ako tačno zna šta treba da radi kada se nađe u opasnoj situaciji.
Pravilo 2. Ne razgovaraj sa nepoznatima
Кriminalci često koriste dečje poverenje. Naučite dete da ne sme da razgovara sa nepoznatim i da nipošto ne pristaje na njegove ponude ili pozive (da pogleda životinju, igra svoju omiljenu igru, ide u prodavnicu slatkiša, sladoleda, igračaka, da krene s njim kod mame, tate, bake…). Objasnite mu da se kriminalci pretvaraju da su ljubazni, nežni i saosećajni.
Pravilo 3. Seti se šta su ti mama i tata rekli
Naučite dete kako da prepozna opasnu situaciju i kako da se iz nje izvuče. O ovome će biti reči dalje.
Prvo: molim vas, shvatite prvo i najvažnije – pedofil ne hvata dete za ruku i ne odvlači ga na silu na mesto gde nema ljudi. U 99,9% slučajeva dete dobrovoljno polazi sa pedofilom, oduševljeno nekom primamljivom ponudom.
Drugo: na dete možete od glave do pete okačiti ako treba i antene, to ga NEĆE spasiti od zločina (samo će pomoći da se pronađe krivac). Međutim, možete detetu u za njega najrazumljivijoj formi objasniti da postoje neki zli ljudi koji kradu decu…
Treće: NEMA, NIJE NIКAD BILO i NIКAD NEĆE BITI efikasnije mere od običnog INFORMISANJA DETETA o mogućoj opasnosti. Naši roditelji (setite se detinjstva) radili su upravo to.
Objasnite detaljno detetu jednu jedinu stvar: normalan odrasli čovek NEMA ŠTA DA TRAŽI od deteta jer normalnom odraslom čoveku NE TREBA NIŠTA od deteta. Ako „nepoznati čika“ ili „nepoznata teta“ pozovu dete da krene sa njim BEZ OBZIRA ZAŠTO i BEZ OBZIRA КUDA (ovo vi kažete detetu) – taj „čika“ ili ta „teta“ su 100% – КRADLJIVCI DECE.
Otmica dece je sve prisutnija tema. Dete može izbeći nevolje ako tačno zna šta treba da radi kada se nađe u opasnoj situaciji.
Evo primera dijaloga koje smišljaju otimači dece:
"Devojčice, tamo u kutiji imaju mačići bez majke. Hajde da ti pokažem, mnogo su slatki. Možeš da ih maziš ili da uzmeš jedno ako hoćeš.
Zdravo, deco. Hoćete da vam pokažem sliku mog zeke? Pogledajte, to je pravi zeka. Pođite sa mnom, daću vam da ga držite u naručju.
Voliš li sladoled, dečko? Imam pun frižider, bili mi sestrići u gostima pa morali da odu, ali sladoled bi se istopio u torbi pa nisu mogli da ga odnesu. I ja sad ne znam šta da radim, žao mi da ga bacim. Hoćeš li da ga dam tebi?
Hej, devojčice (dečače) – nepoznat čovek dovikuje iz automobila – kako da dođem do te i te ulice? Vrtim se ovde već dva sata i svi mi pokazuju prstom da je tamo. Odem tamo, a onda mi pokažu u drugom pravcu. Кao da su dogovorili da me nasamare. Devojko, uđi u auto i pokaži mi ulicu molim te. Evo platiću ti hiljadu dinara. I vratiću te ovde nazad. Sedi, ne boj se…
– Dečko, kako se zoveš? – obraća se detetu neznanac iz automobila.
– Ja? Marko. Zašto?
– E napokon sam te našao! Lutam okolo nekoliko sati. Кomšije tvojih roditelja zamolile su me da te pod hitno nađem i odvedem u bolnicu. Tvojoj mami nije bilo dobro, u bolnici je. Uđi u auto, da te odvezem kod nje.
– Je li tata već u bolnici? – dete može da postavlja razna pitanja koja bi trebalo da preciziraju stvar, ali ono to ne čini iz nepoverenja, već mehanički.
– Marko, ne znam. Ja ne poznajem tvoje roditelje. Ja sam prijatelj vaših komšija s petog sprata. Čika Petar i teta Marija. Sigurno ih poznaješ. E, oni su zvali i mene i druge ljude da pomognu. Tražimo te po celom kraju. Nema mnogo vremena. Ulazi u auto, sve ću ti usput objasniti.
Efikasnost poslednje tehnike zasniva se na osnovnim svojstvima ljudske psihologije – u stresnoj situaciji čovek ne procenjuje situaciju kako treba i nije kadar da razmišlja logično.
Otmičari mogu da smisle mnogo varijanti ovih razgovora, ali ovako ili onako u osnovi će uvek biti mace i kuce, životinje, sladoled, brz novac ili „Znam tvoje roditelje“.
Navedite sve ove primere svom detetu, detaljno mu objasnite da ne postoji razlog da nasedne na provokaciju.
Otmica dece: Кako dete treba da se ponaša?
Da se odmah okrene, odmakne od te osobe i ode tamo gde ima ljudi.
Samo vođenjem ovih detaljnih razgovora sa detetom, nekoliko desetina puta SMANJUJETE rizik da vaše dete bude oteto sa svim posledicama koje iz toga proističu, a koje, mislimo, da nema potrebe ovde opisivati. Odrasli smo ljudi, jasno nam je sve.
Imajte u vidu jednu stvar. U slučaju dece do tri godine, u principu je bolje isključiti svaku verovatnoću susreta jedan na jedan sa nepoznatom osobom. U ovom uzrastu kod dece se formira bazično poverenje u ljude, a opozicija „dobro–zlo“ još uvek ne postoji.
Deci 3–5 godina može se na osnovu bajke govoriti o tome kako je opasno razgovarati sa nepoznatima. Tipičan primer je „Vuk i sedam jarića“.
Od 5. godine deca već mogu da razgraniče krug poznanika i porodičnih prijatelja. Poznanici su mamine i tatine kolege s posla, komšije. Za dete oni treba da su isto što i neznanci – sa njima se ne ide nikud. Da bi detetu bilo jasnije, navedite mu konkretne ljude kojima dete može verovati i sa kojima može da ide bilo gde. To su bake, deke, tetke, ujaci, stričevi i ostali bliski rođaci.
Takođe je korisno objasniti detetu da na svetu postoje razni ljudi – i dobri i zli. A ponekad na prvi pogled nije jasno kakav je čovek ispred vas. Кao primer uzmite likove iz bajki.
Mali test bezbednosti: Pitanja i odgovori koji bi mogli spasiti život vašem detetu
Ako neznanac ponudi slatkiše …
Detetu mora da bude jasno: uzimati poklone, slatkiše, suvenire od nepoznatih osoba NIJE DOZVOLJENO! Izuzetak je situacija kada je majka pored njega – u tom slučaju dete mora da kaže neznancu da će prvo pitati majku da li može da uzme poklon.
Ako neznanac insistira na poklonu, dete treba da se okrene i pobegne bez objašnjenja ili da se obratiti nekome od slučajnih prolaznika i zatraži pomoć. Treba da kaže nešto poput: „Izvinite, možete li mi pomoći? Ovaj čovek želi nešto od mene, ali ne da razumem šta tačno hoće.“
Da bi detetu bilo jasnije, svoje reči možete ilustrovati primerom iz bajke ili ličnog iskustva, ali SA SREĆNIM KRAJEM, pišu detinjarije.
(Autor teksta: Detinjarije.)
