Drugog marta 2023. godina se navršava 25 godina od kada je Nataša Kampuš kidnapovana i narednih 8 godina držana u zatočeništvu.
Tokom tog perioda bila je silovana i zlostavljana na sve moguće načine, sve dok 23. avgusta 2006. godine nije odlučila da pobegne.
Ono što je posebno intrigantno je to da Nataša danas, sa 34 godine, živi u kući svog otmičara, ali krenimo iz početka...
Drugog marta 1998. godine, zazvonio je telefon u policijskoj stanici u Beču. Uznemirena žena je rekla da je njena desetogodišnja kćerka Nataša Kampuš nestala. U nedelju se vratila sa odmora koji je provela sa ocem u Mađarskoj, da bi u ponedeljak otišla u školu iz koje se nikad nije vratila.
Žena je zvala školu, ali su joj rekli da je Nataša propustila sve svoje časove tog dana. To je bio momenta kada je njena majka odlučila da pozove policiju.
Potraga za devojčicom je počela odmah. Policija je proverila put od škole do kuće. Nakon toga su počeli da pretražuju obližnje ribnjake. Koristili su policijske pse, ali tragova nije bilo.
U isto vreme policija primećuje Volfganga Priklopila, bivšeg tehničara koji poseduje beli kombi i izgleda slično opisu muškarca koji je dečak dao. Čovek je objasnio tada da mu kombi služi za prevoz građevinskog materijala. Volfgang nije imao alibi.
Tog dana je bio sam kod kuće. Policija je u to vreme morala da proveri oko 700 automobila koji su bili slični opisu, pa su zanemarili Volfganga jer nije delovao sumnjivo. Uskoro su svi zaboravili na njega, a on je u sobi od 5 kvadrata držao uplašenu devojčicu.
Sobica u kojoj je Nataša provela 8 godina zarobljeništva, nalazila se 2.5 metra ispod zemlje. Nije imala prozor. Svež vazduh je dolazio ventilacijom. Dvoja vrata, teška 140 kg, čuvala su je od ostatka sveta.
Soba je bila potpuno zvučno izolovana. Svi pokušaji da Nataša napravi buku koju bi neko čuo bili su besmisleni. U sobu je bilo moguće ući samo kroz Volfgangovu garažu. Prva vrata bila su sakrivena iza običnog ormara.
Tokom prvih 6 meseci zarobljeništva, Nataša nije smela da napusti svoj improvizovani zatvor. Ali kasnije, kada je Volfgang počeo da joj više veruje, puštao je na kratko. Kupio je stvari koje mu je Nataša tražila: mali televizor, tablu, stolicu i sto.
Tokom njenog zarobljeništva, otmičar joj je kupovao igre, časopise i knjige.
Tokom 2004. godine, policijska istraga je krenula pogrešnim putem, sumnjajući na drugog čoveka koji je počinio slične otmice ranije. U to vreme Priklopil je bio sve sigurniji da je počinio savršen zločin.
2005. godine se toliko opustio da je Nataši dozvoljavao da šeta slobodno po kući, dvorištu, da se kupa u bazenu, a jednom je 17-godišnju Natašu odveo i u skijaški centar, a pre toga se pobrinuo da ona ne može nigde da pobegne.
Sumnja se da je Volfgang imao različite motive za otmicu. Prema Nataši, on ju je kidnapovao kako bi za njega obavljala kućne poslove. Priklopil je vodio računa da Nataša čita dovoljno knjiga. Zapretio joj je da će je ubiti ako pokuša da pobegne.
Nataša je ipak uspela da pobegne. To se dogodilo 2006. godine kada joj je Priklopil rekao da usisa kola. Dok je on telefonirao, Nataša je otrčala do obližnje kuće i pokušala na vrata. Otvorila joj je starica koja je pozvala policiju.
Policija je pokušala da uhapsi Priklopila, ali se on ubio skočivši pod voz blizu stanice Nordbanhof u Beču. Nataša se rasplakala kada je čula za to. Izjavila je i da je bila pošteđena mnogih stvari, kao npr. nije bila u prilici da počne da puši, pije alkohol, niti da zapadne u loše društvo, za razliku od svojih vršnjaka.
Njena reakcija na smrt otmičara navela je novinare da pomisle da je razvila Stokholmski sindrom. Ali sama Nataša je to porekla tvrdeći da je Priklopil kriminalac.
"Pre otmice, moj život nije bio sjajan. Roditelji su mi se rastali, često su se svađali i iskaljivali svoju ljutnju i na mene. Šamarali bi me i vređali. Do 10 godine već sam se kompulsivno prejedala, bila sam depresivna i usamljena. Zapravo, poslednje dane slobode provela sam fantazirajući o samoubistvu, maštala sam kako se bacam pred auto i kako mama tuguje za mnom i shvata kako me nepravedno tretira", ispričala je pre nekoliko godina.
"Prestao bi da me tuče kad bih krenula sama sebe da udaram. Najlakše mi je bilo da se složim s njim i ne protivim mu se. U neprijatnim situacijama, kad me je kupao, pretvarala bih se da sam na velnesu, a njega posmatrala kao slugu koji me pere", ispričala je.
Po Natašinoj priči snimljeni su filmovi, napisane knjige. Nataša Kampuš se danas bavi crtanjem, studira fotografiju. Uprkos užasnom detinjstvu, ona kaže da je srećna.
Pošto je nasledila kuću u kojoj je bila zarobljena, pre 14 godina odlučila je da se preseli tamo. Danas ima 34 godine i živi u kući u kojoj je doživela najveće strahote. Ugasila je Fejsbuk profil jer su je ljudi vređali, govoreći da je sve "slagala, iscenirala". Nema nalog ni na Tviteru "jer neću da poterećujem ljude svojim vizijama budućnosti."
