Koliko god se glasno govori o ženama koje čine natčovečanske napore da bi rodile uz pomoć vantelesne oplodnje, toliko se glasno ćuti o mnogo manjem broju žena koje između redova govore da svesno i namerno - ne žele dete. Svako od nas poznaje ili se seća bračnih parova o kojima se "šuška" da mogu, a neće potomstvo. Neuljudno je ikoga pitati zašto nema dece, ali priznaćete da se o bezdetnim parovima obično govori sa pomešanim osećanjima sažaljenja i zavisti. Uz opaske "šteta sto takvi ljudi nemaju dece", obično ide i "lako je njima, nemaju dece". Apsurd, licemerje, šta god da je, sva iskustva govore da je biti roditelj možda najlepši, ali i najteži posao na svetu. Neko taj posao ne želi.
Postoje velike predrasude prema brakovima bez dece. Na njih se gleda kao da nisu "pravi" i iz čvrstog uverenja okoline da bez dece nema sreće. Koliko god govorili o toleranciji i poštovanju različitosti, ipak je ono što odudara od društveno poželjnog ponašanja uvek na udaru. Pre nego što ikada nekoga osudimo jer se svesno lišava potomstva, pomenimo neke od razloga koji zvuče razumno i opravdano. Strah od porođaja i bola neke žene parališe do te mere da ne žele takvo iskustvo. Porođaji se prepričavaju, većina žena ima poneku traumu koju rado iznosi kad se sve lepo završilo i ne shvataju da neke od njih ne mogu da se sa tim suoče. Nije im uteha da se kasnije sve zaboravi. Može da zvuči sebično i kukavički ali ovaj strah se teško razbija. Lakše se odustaje od materinstva nego da se prođe kroz porođajne muke.
Sve više se kod žena - ali i muškaraca, javljaju strahovi da neće roditi zdravu bebu i da će se sa takvim posledicama suočavati dok su živi. Ovaj strah je veoma okrutan. Okruženi smo nezdravim vazduhom, hranom, duvanskim dimom i stresovima, tako da to doprinosi bojazni da novi život nema idealne uslove da dođe zdrav na svet. Pogotovo se toga boje parovi koji u porodici imaju lošiju genetiku i bolesti koje medicina smatra naslednim. Znaju da postoje mnoge metode da se utvrdi zdravlje fetusa, ali... nisu sigurni i radije odustaju.
Briga o detetu je naporan, svakodnevni posao koji traži posvećenog roditelja. Potpuna posvećenost znači da ne ostaje mnogo vremena za karijeru žene. Dete nije hobi. Ne može se biti polu-majka i polu-poslovna žena. Nešto mora da trpi i zato se ambiciozne žene teže odlučuju na rađanje ili to čine u zrelijim godinama. Naravno da rizikuju epitete kao što su sebičnost i karijerizam ali ako je žena sav život posvetila obrazovanju i napredovanju nije pošteno osuđivati je što želi odličnu karijeru i priznanja. Nije lako slušati plač deteta, stalno se igrati sa njim, šetati ga, uz velike kućne poslove, a razmišljati o zadacima na poslu. Ako je bračni par u lošoj materijalnoj situaciji, bez velikih izgleda da se finansije poprave, često se ne odlučuju da rode "jednog siromaha više". Mnoge porodice nemaju stan ni uslove da normalno žive a opterećeni su željom da detetu pruže sve. Oni čekaju bolje sutra a do tada žive kako znaju i snalaze se - bez dece. Zatrpani su emisijama gde se sirotinji sa više dece humanitarno pomaže i ne žele da budu predmet sažaljenja. Nije to samo držanje do ponosa sebe, već i ponosa potomstva.
Najsporniji su oni ženski stavovi koji spadaju u oblast ličnih prava, sloboda i želja. Motivi da ne rađaju su složeniji i odnose se na ličnost i uverenja žene pojedinačno. Pre nekoliko godina novine su objavile ispovest obrazovane Beograđanke koja je branila stav zašto ne želi da ima potomstvo, a može. Njeni inicijali su M.R i danas je u ranim četrdesetim.
"Mnogo volim decu. Tuđu. Deca su sjajna. Pod uslovom da su odgojeni kako treba, sa ljubavlju i pažnjom, ali što ja ne zelim da delim na taj način. Moja majka kaže da sam sebična. Neka je tako, a sebični ljudi ne treba da imaju decu. Sebična sam za moje vreme, moj san, moj novac, moje živce. To je moje. Dete ili porše? Neću ni porše ni dete. Da li treba imati decu? Da. Da li je to za svakoga? Ne".
Ova žena ne govori olako. Bila je udata sedam godina. "Da sam želela, da smo želeli, mogla sam da imam decu. Moj stav je bio jasan i moj bivši muž ušao je u brak znajući da se taj stav neće promeniti. I njemu je to odgovaralo. Ne mogu da se setim nijednog momenta da sam svesno poželela da rodim dok sam bila u braku. Ne znam, možda je taj deo mene ugašen.
Čuvala sam decu, bila vrlo tražena, na dečjim rođendanima klinci su se lepili za mene. Valjda zato što ja imam živaca, ne gledam ih po ceo dan. Uživam da se igram sa njima. Ali, dok je simpatično, simpatično je. Kad nije - nije".
Zašto ne želi da bude roditelj?
"To je moj izbor i ne dozvoljavam da se iko meša. Sjajan sam kandidat, ali - nije za mene. Ne vidim sebe u toj ulozi. Kao što ne vidim sebe ni u ulozi astronauta. Ne dopuštam da mi se išta nameće. Živi i pusti druge da žive! Moji izbori nikoga ne ugrožavaju, pogotovo dušebrižnike. Znam da budem i jako bezobrazna, pa kažem: moja materica je moj problem. Ne tiče se nikog drugog!" Nije teško zaključiti da je pitanje potomstva zaista lična i privatna stvar svakog čoveka, žena naročito. Nikog ne treba osuđivati jer ne znamo šta se u čijem životu zbiva. Volimo i negujmo svoju decu, dovoljno je".
Stil/Ljilja Jorgovanović
