Neverovatno

EVO KAKO IZGLEDA ŠKOLOVANJE U FINSKOJ: Ručak i knjige su besplatne, a ovo ne možete ni da zamislite!

Ovaj tekst je upoređivanje škola u Finskoj u odnosu na naše, u meri u kojoj je to najviše moguće.

Vaše dete & vi
Autor:
Foto: profimedia

O finskim školama i obrazovanju se u Srbiji dosta govori i piše, najčešće kao o sistemu na koji bi trebalo da se ugledamo. U toj zemlji živi i radi i veliki broj naših ljudi. Neki od njih bave se upravo obrazovanjem i njegovim unapređenjem u Finskoj, a jedna od takvih je i Dušica Božović, piše Zelena učionica.

Profesor srpskog jezika, sa master diplomom iz lingvistike, radila je kao predavač na Beogradskom univerzitetu, a kasnije i kao rukovodilac lingvističkih programa u Petnici. U Finsku odlazi 2010. godine i od tad radi u obrazovnom sistemu ove zemlje, na različitim pozicijama. Na Instagram profilu Finska škola piše o tome kako obrazovanje u toj zemlji izgleda.

Sa njom razgovaramo o tome koje su to prednosti finskog obrazovnog sistema, iz ugla nekog ko poznaje i taj, ali i srpski obrazovni sistem. Da li možemo i da li treba da preslikamo finski način rada? Šta ga čini posebnim i zašto se o njemu toliko govori?

*Kao neko ko je godinama deo tog sistema, šta biste izdvojili kao njegove najveće prednosti?

Za mene su to praktičnost i aktuelnost, kao i samostalnost u sprovođenju nastave.

Pod praktičnošću i aktuelnošću smatram to da je imperativ pružanje onih znanja i veština potrebnih za život u sadašnjosti i budućnosti. To je program koji ne robuje klasicima i „obaveznom znanju“, znanju „koje se prenosi s kolena na koleno“. Aktuelni nastavni plan i program ističu aktivno učešće učenika u procesu učenja, komunikativne veštine i veštine širokog spektra.

Pod samostalnošću mislim i na samostalnost nastavnika u planiranju svog predmeta, ali i samostalnost škole ili opštine u organizaciji školovanja. Zbog te samostalnosti veoma je teško govoriti kakva je finska škola u celini. Skoro sve zavisi od nastavnika, škole ili opštine. Kad sam pre deset godina na časovima jezika na univerzitetu zatražila od učenika da uporede srpski i finski sistem, oni su mi rekli da ne znaju kako inače izgleda finska škola, već mogu samo odgovoriti kako je njihova škola izgledala. Sad, kad sam deo škole, razumem i zašto. Recimo, svaka gimnazija na svom sajtu ima vodič u kome se objašnjava kako nastava u njoj funkcioniše, koji su predmeti/kursevi, dužina časa, organizacija školske godine i sl.

Iako postoje ideje i pojedinačni pokušaji da se to promeni, u Srbiji obrazovanje i dalje mahom počiva na jednosmernoj komunikaciji. Jednostavno rečeno – posao nastavnika je da ispredaje lekciju, posao učenika da to nauče i ponove.

*Kako nastava izgleda u Finskoj?

Zaista sve zavisi od nastavnika. Videla sam i monološke časove, ali češće je nastavnik taj koji đacima napravi uvod u neku temu, a oni su tu da zatim tu temu istraže dalje i jedni drugima to prezentuju ili jednostavno pošalju svoj rad nastavniku. Moram priznati da sam ponekad bila i šokirana videvši da nastavnik „ne radi ama baš ništa“ na času. Takvom utisku svakako doprinosi dobra priprema, obilje propratnog materijala uz udžbenike i mnogo dodatnog rada na pregledanju radova. Suština takvog pristupa je da učenik treba da nauči da uči, a ne da dobije gotov paket znanja u školi.

Naravno, i taj pristup ima mana. Jednom su mi đaci rekli da, kad rade u grupi, uvek znaju ko će završiti posao za ostatak ekipe, a neki će se provući ne naučivši ništa. Međutim, iz tog primera sam naučila i to da su đaci sposobni da analiziraju različite pristupe učenju i diskutuju o njima. Mislim da je to veliki dobitak jer na taj način učenik može da osvesti proces učenja i otkrije koji pristup njemu leži.

*Možete li izdvojiti još neke specifičnosti sistema?

Još jednom se moram ograditi da govorim na osnovu svog iskustva i škola u kojima sam ja radila. Recimo, budući da tek od ove školske godine radim u gimnaziji, još uvek sam pod utiskom koliko je drugačije organizovana od naše srednje škole. Spisak razlika je podugačak, a i sama još učim.

Osnovno obrazovanje traje devet (niži razredi šest, viši tri godine), a gimnazija traje tri godine. Od ove godine u Finskoj je obavezno i srednje obrazovanje, a kad je obavezno, to znači da učenici i u osnovnoj i srednjoj školi imaju besplatne udžbenike i, ako je potrebno za nastavu, i kompjutere, kao i obrok. Fleksibilnost sistema je velika, pa svaki izbor škole (stručna/zanat ili gimnazija) nudi mogućnost promene, prelaska u drugu školu i odlaska na univerzitet.

U našoj školi jedan školski čas traje 75 minuta (negde je 90, negde 45). Nastava počinje u 8.30, pre podne učenici imaju dva časa, zatim jednosatnu pauzu za ručak i odmor, a zatim još dva školska časa i odlaze kući u 15.00. Ručak je besplatan za sve i uvek je u pitanju kuvano jelo sa salatom i pićem, a svakodnevno postoji i vegetarijanska opcija. Ono što važi za sve škole u Finskoj je da se nastavna obavezno odvija u jednoj smeni. Škole se po podne koriste samo za održavanje hobija dece i odraslih. Učenje po smenama je napušteno sedamdesetih godina i mislim da je to dobra odluka.

Nastava je u našoj školi podeljena u pet perioda. Jedan kurs traje jedan period. Nakon svakog perioda je ispitni rok. Svaki učenik ima svoj plan predmeta. Određen broj kurseva je obavezan. Recimo, od maksimalnih 17 kurseva maternjeg jezika tokom gimnazije, obavezno je pohađanje njih 6. Postoji poseban nastavnik koji je savetnik za učenje, pa se na njegovim časovima učenici upoznaju i sa funkcionisanjem škole i sa raznim opcijama za školovanje nakon završene škole, zanimanjima i uopšte svojim preferencijama u učenju i životu. To je, dakle, predmet u školi i svaki đak pohađa najmanje dva kursa „upravljanja učenjem“ tokom gimnazije. Odgovornost je na učeniku velika (za neke i prevelika), ali učenik na taj način osvešćuje da ga izbor predmeta vodi ka željenim studijama i, kasnije, pozivu.

Iako mnogi kažu da se sistem kao takav ne može preslikati s jedne zemlje na drugu i da to zbog razlike u mentalitetu i ne bi trebalo raditi, koje elemente finskog sistema mislite da bi u Srbiji trebalo primeniti?

Slažem se s tim da se finski sistem nikako ne bi mogao prosto preslikati kod nas. To mi je nezamislivo. Mislim da bi izbio narodni ustanak kad bi se ukinulo mnogo toga što je kod nas trenutno obavezno! Međutim, ono što je realno neophodno je bar delimično rasterećivanje programa. Ono što mi se takođe dopada je više međupredmetne saradnje, pa i zajednički časovi dvaju nastavnika. Brisanje granica je ono što je sada aktuelno u školi. Brišu se granice među predmetima, a tome doprinosi i činjenica da obično nastavnici imaju kvalifikacije za dva ili više predmeta (jer studije na univerzitetu to dozvoljavaju). Jedan nastavnik naše škole ima kvalifikacije za pet predmeta! Dopada mi se i osvešćivanje procesa učenja i svog doprinosa u njemu, pružanje mogućnosti učeniku da na kraju zadatka sam sebe oceni koliko se potrudio, kakav je rezultat, šta je dobro i šta je moglo biti bolje. Dopada mi se briga o dobrobiti učenika, na čemu radi čitav tim (čiji sam i ja deo – ovo je sad prvi put da nisam nastavnik).

*Da li su finansije ključni problem? Odnosno, da li je veće ulaganje u obrazovanje i plate nastavnika ono što čini najveću razliku?

Ne poznajem budžete zemalja i njihova ulaganja u obrazovanje. Obe zemlje imaju svoje realne mogućnosti, ali duboko verujem da u Srbiji nije toliki problem nedostatak novca, već njegova raspodela. Mislim da će do prave promene doći onda kad na vlasti u Srbiji bude neko ko istinski bude želeo obrazovane građane i narod sposoban da samostalno donosi informisane odluke o svojoj društvenoj zajednici.

*Kako izgleda odnos na relaciji roditelji – nastavnik? Da li i u kojoj meri roditelji učestvuju u obrazovnom procesu?

Počev od vrtića, svako dete ima svoj lični plan razvoja i roditelji imaju individualne sastanke s nastavnikom, kako bi se videlo šta su ciljevi i gde ima prostora za razvoj, gde je đaku potrebna podrška.

U Finskoj od 1907. postoji asocijacija Savez roditelja, koje uključuje 1300 manjih udruženja. Na stranici Udruženja roditelja Finske postoje neke smernice za učitelje, koje možda govore o raznim načinima učestvovanja koje se u školi javljaju.

Učiteljima se preporučuje da podrže roditelje u učestvovanju u izradi domaćeg zadatka i da svesno daju domaći koji zahteva učešće roditelja. Zatim se kaže da nastavnik slobodno može da koristi ekspertizu roditelja, bilo kroz pozivanje roditelja stručnjaka za određenu oblast da gostuje u školi, bilo kroz organizovanje posete radnom mestu nekome od roditelja. Nastavnici se ohrabruju da jačaju zajedništvo i dobrobit grupe tako što će umrežavati i roditelje, budući da se time prevenira usamljenost, isključivanje iz grupe i vršnjačko nasilje (što su trenutno zastupljene pojave).

Prema jednoj anketi na 10.000 roditelja, oko 80% roditelja nižih i oko polovine roditelja viših razreda svakodnevno učestvuje u izradi domaćeg zadatka, ali samo 50% u nižim i 35% u višim razredima je dobilo direktne smernice iz škole u vezi s tim kako se dete može podržati. Savez roditelja je zato predložio da se to unapredi. Nastavni plan iz 2016. godine naglašava veće učešće roditelja u školovanju. Ipak, po mišljenju roditelja, učešće roditelja se nije uvećalo nakon njegovog stupanja na snagu.

Sad kad radim u gimnaziji, vidim da je učešće roditelja minimalno, mnogi đaci su punoletni i roditelji nemaju ni pristup njihovom dnevniku. Ipak, razgovarajući sa svojim kolegama, čula sam da se roditelji ponekad i mešaju u njihov rad, posebno ako je u pitanju gimnazija „s višom prosečnom ocenom“ (pošto se gimnazije upisuju na osnovu proseka iz osnovne i tako se izdvajaju neke jače). Naravno, svuda postoje ambiciozni roditelji, koji će nastavniku skrenuti pažnju da nešto nije učinjeno dobro ili da su prava njegovog deteta narušena. S druge strane, mislim da je u Finskoj atmosfera takva da se svakom stručnjaku veruje da najbolje on zna svoj posao, pa ni u mešanju obično nema preterivanja.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...