Međutim, nikako ne treba zanemariti uticaj sredine u kojoj dete odrasta – stil roditeljstva, toplinu, kognitivnu stimulaciju i osećaj (fizičke) sigurnosti.
Roditelji, direktno ili indirektno, imaju veliki uticaj na dečje samopouzdanje.
Kako izgraditi kod dece pozitivan stav o sebi i veru u sopstvene sposobnosti, poslednjih decenija tema je koja preokupira roditelje. Mnogi smatraju da je upravo to put koji će obezbediti deci uspeh i sreću u životu. Ipak, ovakve dobronamerne težnje ponekad mogu da odu u drugu krajnost i od dece stvore "male narcise".
Narcizam, ipak, nije samo ekstremna forma samopouzdanja, iliti preterano samopouzdanje kako se najčešće misli. Istina je da narcizam i samopouzdanje vrlo malo koreliraju, te tako postoje narcisi i sa veoma niskim samopouzdanjem, dok visoko samopouzdanje ne podrazumeva nužno i narcizam. U pitanju su dve odvojene dimenzije koje mogu postojati nezavisno jedna od druge.
Profesori Edi Bramelmen sa Univerziteta u Amsterdamu i Konstantin Sedikides sa Univerziteta Sautempton, ponudili su model koji može pomoći roditeljima da ojačaju dečje samopouzdanje, a da izbegnu narcizam. Prema ovom modelu, postoje tri osnovna gradivna elementa koja ih razlikuju.
U slučaju narcizma to su iluzija (nerealistično sagledavanje samih sebe), superiornost i osetljivost (osciliranje između preteranog ponosa i stida). Sa druge strane, samopouzdanje definiše realističan pogled na sebe i svoje sposobnosti, težnja ka ličnom razvoju i postojanost (osećaj vrednosti koji dolazi iznutra, i opstaje čak i u slučaju neuspeha).
(Stil.kurir.rs/Psihobrlog/Sanja Dutina Dragović)
Na samopouzdanje utiču geni koje nasleđujemo od roditelja, zaključak je blizanačkih studija.
