zvuči poznato?

JA SAM TE RODILA, JA ĆU I DA TI PRESUDIM: Kada majka (ne)zna šta je najbolje za njeno dete!

Majke mogu biti naši tamničari...

Vaše dete & vi
19:10h Autor:
Foto: Shutterstock

U Diznijevom animiranom filmu Tangled, majka Gotel drži Zlatokosu zatočenu u visokom tornju. Međutim, Zlatokosa je psihički koliko i fizički zatvorenik, a pesma "Mother Knows Best" lepo ilustruje emocionalno zlostavljanje kojem je stalno izložena:

 

"Me, I’m just your mother, what do I know? 

I only bathed, and changed, and nursed you

Go ahead and leave me, I deserve it

Let me die alone here, be my guest!

When it’s too late, you’ll see, just wait

Mother knows best."

 

"Ja, ja sam samo tvoja majka, šta ja znam?

Ja sam te samo kupal, presvlačila i dojila.

Samo napred, ostavi me, zaslužila sam to!

Pusti me da umrem sama, slobodno!

Kada bude kasno, videćeš ti, samo čekaj

Majka zna najbolje!"

Zvuči poznato?

 

Majka Gotel je stručnjak za ono što zovemo roditeljskom psihološkom kontrolom (u ovom slučaju, ekstremnom), iliti pokušajem roditelja da kontroliše detetov psihološki svet taktikama koje ga čine zavisnim i isprepletanim toliko da gubi svoje Ja. Dete se ponaša, misli i oseća onako kako roditelj očekuje.

 

Psihološka poslušnost se postiže na tri načina. Prvi način je izazivanje krivice, kao što Gotel podseća Zlatokosu šta joj sve duguje za to što je brinula o njoj, uz optužbu da je odgovorna za njene emocije ("Ostavi me slobodno ovde da umrem"). U realnom životu to su one roditeljske rečenice "i to mi je hvala za sve.." ili "jel ti hoćeš da se ja razbolim..(ako ne uradiš ono što je roditelj zamislio)?".

 

Drugi način je pružanje uslovne ljubavi, tačnije ljubav se pruža ili uskraćuje u zavisnosti od toga da li je dete ispunilo određene standarde i očekivanja. Roditelj ignoriše dete ili je hladan i nepristupačan kada se ono ne ponaša po njegovoj želji.

 

Treći način psihološke kontrole je ograničavanje/poništavanje dečje ekspresije emocija i misli. To su, recimo, one situacije kada roditelji instistiraju na tome da tačno znaju šta deca misle i osećaju, umesto da im dozvole da se sami izraze. Naizgled bezazlen primer je uvođenja čvrste hrane u ishranu bebe, pa dok beba žvaće pokazujući gađenje na licu, majka je ubeđuje "mmm… kako je ovo lepo…njamnjam". Majka ne samo da manipuliše bebinim iskustvom i briše razliku između svojih i detetovih potreba, već i zbunjuje dete time što pogrešno imenuje emocije koje oseća. Gotel "zadirkuje" Zlatokosu, a kada se ona zbog toga rastuži, kaže joj da prestane da shvata stvari toliko ozbiljno, čime joj oduzima pravo da je uvrede njeni zlobni komentari.

 

Teorije koje se bave roditeljskom kontrolom zaključuju isto – ona frustrira osnovne detetove psihološke potrebe za sigurnošću, bliskošću, povezanošću, kompetentnošću i autonomijom. Roditelji koji se često služe psihološkom manipulacijom svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe, a ne kao odvojene ličnosti. To posebno otežava detetu da postane samostalno i da razvije sopstveni identitet.

 

Istraživanja redom pokazuju da su deca odrasla u porodici visoke psihološke kontrole sklona internalizaciji,tj depresiji, anksioznosti, nedostatku samopouzdanja, ali i eksternalizaciji problema (tj delikvenciji, antisocijalnom ponašanju). Takođe se pokazalo da su deca kontrolišućih majki češće stidljiva i povučena.

 

Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Sa frustriranošću se nose tako što zloupotrebljavaju svoj položaj autoriteta i prenose je na dete. Roditelji perfekcionisti češće projektuju visoke standarde i kritički reaguju kada im nisu ispunjena očekivanja. Roditelj sa visokim nivoom separacione anksioznosti (strahom od razdvajanja) poseže za kontrolom posebno kada se bliži momenat detetovog osamostaljivanja.

 

Obično se pravi razlika između dva vida kontrole – one orijentisane na zavisnost (kada pritiskaju dete poput majke Gotel da im bude fizički i emocionalno blizu) i orijentisane na postignuće (visoko zahtevni roditelji koji pritiskaju dete da, recimo, doktorira na prestižnom fakultetu).

U svom članku za Huff Post psiholog Avidan Milevski navodi da su kontrolišući roditelji i oni koji instistiraju na tome da deca nikada ne rade stvari zbog kojih će oni da brinu ("nemoj da mi moramo da brinemo"). Čest je obrazac i na našim prostorima da deca nose takvo breme, zbog čega prećutkuju i ustručavaju se da zatraže i dobiju roditeljsku toplinu i podršku kada im je potrebna.

 

Istraživanja pokazuju da kada deca percipiraju roditelje kao kontrolišuće, češće pokazuju neprilagođenost, što je efekat koji se ponavlja kroz različite zemlje i kulture. To znači da kontrolišuće roditeljstvo frustrira univerzalne potrebe deteta za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću. Pitanje je jedino ŠTA deca percipiraju kao kontrolu. Recimo, u Istočnoj Aziji efekat roditeljske kontrole je manje negativan nego u Americi i Velikoj Britaniji, što se objašnjava time da azijska deca interpretiraju kontrolu kao roditeljsku brigu ili uključenost. Verovatno bi se slični nalazi dobili i kod nas.

 

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

 

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

 

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditeljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

(Stil.kurir.rs/Psihobrlog.com)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...