Prisiljena da bira između rađanja deteta sa teškim deformitetom, koje verovatno ne bi ni poživelo dugo, i abortusa, žena po imenu Džoj Frimen odlučila se za ovo drugo. Razgovarala je sa ljudima koji su bili u sličnoj situaciji i otkrila da se sa tim problemom muškarci i žene različito nose.
"Kad dobijete dijagnozu da je vaše nerođeno dete teško deformisano, to vas odvede u čudan paralelni svemir u kojem su svi drugi nekako bezdušno srećni. Vi ste i dalje vrlo očito trudni i ljudi vam čestitaju, ali vi živite u nekakvoj otrovnoj smesi znanja i izbora", započinje Džoj svoju tešku priču.
"Našem detetu na rutinskom pregledu negde na polovini trudnoće dijagnostikovano je stanje poznato kao spina bifida (rascepljena kičma). Prognoza nije bila dobra: odmah po rođenju - teška operacija, dete verovatno neće moći ni da hoda, ni da govori. Šanse da uopšte preživi su bile vrlo male. Moj partner i ja trebalo je da odlučimo da li hoćemo da odgajamo dete sa teškim invaliditetom ili da uradimo abortus.
Mislim da bi žena trebalo da ima zadnju reč kad se radi o njenom telu i stvaranju - ili ne stvaranju - novog života, ali nikad nisam mislila da bih sama mogla da odem na abortus. Kako sam već dva puta pre toga bila trudna (od čega je jedna trudnoća rezultirala spontanim pobačajem, a druga zdravim detetom), uvek sam mislila da bih se u ovakvoj situaciji borila za svoje dete po svaku cenu.
Ali, nisam se borila. Odlučili smo se na kasni abortus i, nakon što sam uzela tabletu da ubijem dete, rodila sam ga u zadnjoj prostoriji jedne velike londonske bolnice, odakle sam mogla da čujem plač zdrave novorođenčadi. Vizija malog belog leša koji odlazi na kremiranje progoni me u snovima, kao i reči: Učinila sam to!
Zašto sam prestao da vršim abortuse: Jeziva ispovest doktora Adaševića!
Jedna stvar koja mi je pomogla da prođem kroz moralna preispitivanja je ta što je moj partner - otac moj sina, ljubav mog života, bio siguran da je pobačaj ispravna stvar: za nas kao par, za dete, za našeg sina. Stavio je moje nedoumice u pravi kontekst, podržao me i uverio da smo i dalje isti ljudi bez obzira na to što smo učinili.
Kad smo prvi put dobili dijagnozu, mogla sam da osetim bebu u meni i osećala sam se kao podli izdajnik na svaki njen pokret koji je signalizovao da tu ima života. U svojoj glavi, taj život sam već prekinula danima pre zahvata. Bila sam u potpunom haosu.
Moj partner je bez dvoumljenja verovao da kroz abortus to dete neće patiti, da će se vratiti Bogu ili kugli energije iz koje smo došli u ovaj život ili u šta god verujete i da neće biti žaljenja za tim detetom, niti osećaja gubitka svih nada i snova koje smo gajili za njega. On je osećao da je to nekakvo duhovno recikliranje i da će taj neko ko je to dete trebalo da postane, ionako jednom doći u nekom drugom obliku.
Oformila sam nekakvu neobičnu grupu podrške sa ostalim ženama koje sam srela i koje su prošle kroz slično iskustvo. I njihovi partneri su bili sto odsto sigurni da je pobačaj prava stvar i nisu imali moralnih nedoumica koje smo mi delile među sobom.
Počela sam da ispitujem partnere tih žena o njihovom iskustvu. Njihovi odgovori su bili neverovatno slični onome što je moj muž govorio, ali njihovi razlozi su se razlikovali. Svi su osećali da je abortus za očeve manji moralni problem i bili su spremni da objasne zašto.
Tužna priča doktorke rasplakala Srbiju: Kako sam porodila Milicu!
Mark (40), izgubio je prvo dete nakon dijagnoze ventrikulomegalije, stanja u kojem su strukture ispunjene tečnošću prevelike.
Često vas pitaju da li žalite zbog svoje odluke, ali to je za sve nas bilo najbolje. Za moju ženu, za dete koje smo izgubili i za našu buduću decu, rekao je Mark.
Džej (33), izgubio je dete zbog Edvardovog sindroma i oseća grižu savesti zbog svoje uverenosti da je ispravno postupio.
Za moju suprugu je bilo drugačije, jer je ona počela da se oseća jako povezano sa tim detetom. Imala je nade i snove za njega, ali meni se to nije činilo realno. Ja sam siguran da smo ga zapravo spasili od patnje. Možda se varam, ali držim se toga, rekao mi je iskreno.
Harison (35), kaže da on i njegova žena nisu mogli da znaju kako bi uticalo na njihov život da je njihova ćerka, koja nije imala ni želudac ni bubreg i čiji se mozak nije razvio, ipak preživela.
Mogla je da umre odmah po rođenju ili ubrzo nakon toga i drago mi je da moja supruga nije morala da prolazi kroz celu trudnoću i porođaj, pa da se na kraju to dogodi. Na prvi pogled bila bi savršena, ali život je težak i kad ti telo normalno funkcioniše. A kakav bi život ona imala? Kakav bismo život imali mi?
Leon (42), i njegova supruga čekaju pregled koji se obavlja u 18. nedelji, kako bi saznali razmere hromozomske abnormalnosti svojeg deteta.
Test za trudnoću je bio pozitivan: Presrećna otišla na ultrazvuk, tamo je dočekala najgora vest!
Ovo je grozno, grozno vreme. Kao da smo u čistilištu. Ali dogovorili smo se da ćemo kad dobijemo nalaze, dobrobit naše ćerke staviti na prvo mesto. Moja sestra je imala Daunov sindrom i moja cela porodica bila je potresena kad je umrla, a život moje majke se zbog brige za nju promenio do neprepoznatljivosti.
Džejn Fišer, direktorka fondacije Antenatal Results and Choices (Prenatalni rezultati i izbori; neverovatno korisna organizacija za roditelje u ovakvoj situaciji) provela je 14 godina razgovarajući sa hiljadama roditelja.
"Muškarci često obrazlažu odluku kao nešto što se njima čini očiglednim", upozorava Fišer i dodaje:
"Ali emocionalna strana cele priče je jako značajna. Oni dosta toga zakopaju duboko u sebi jer žele da budu oslonac svojoj partnerki. Osećaju da moraju da potisnu svoje potrebe i osećanja, jer njihova partnerka prolazi kroz telesni aspekt svega", objasnila je ona.
Zabrinutost da muškarci skrivaju svoja osećanja kako bi podržali svoje partnerke najbolje je izrazio Mark, koji je rekao da zapravo nije mislio da on ima pravo glasa u toj odluci.
Uvek me je vodila supruga. Jer to je njeno telo, na kraju krajeva.
Opasno je zato reći da očevima ideja abortusa lakše pada nego majkama, ali istina je da oni na to gledaju s malo veće distance i pragmatičniji su u pogledu svih okolnosti. Rekla sam svom partneru da bih se, da smo nastavili trudnoću i da je dete na kraju umrlo, potpuno raspala. On mi je rekao bi uvek radije trebalo izabrati bol koja nam je dostupna sada, nego da čekamo da nam se dogodi kasnije", ispričala je Džoj.
Pelene za odrasle, nesavladive emocije: Telo žene 24 sata nakon porođaja! (FOTO)
